JAPANSKA KUHINJA

Japanska kuhinja je potpuno u skladu sa njihovom kulturom, stvaranom vekovima. Japanska kuhinja smatra se jednom od najzdravijih kuhinja sveta.Tradicionalna japanska hrana je prirodna, u skladu je sa godišnjim dobima i bazirana je na svežim, sezonskim namirnicama; ima jako malo masnoća, a bogata je vlaknima.U proleće se jedu bambus, tuna i haringa, bonitu je sezona u leto, a gljive matusake, koje Japanci jako vole, i kesteni su jesenji proizvodi. Kao budisti, Japanci veoma poštuju hranu, ona je deo njihove duhovnosti. Hrana mora da zadrži svoj prirodni ukus i kvalitet, pa se u skladu sa tim koriste i posude iz kojih se jede, svaki deo namirnice se iskoristi i veoma je važan izgled jela, način serviranja, jer je njihov stav da se prvo “jede” očima. Japanci su poznati po izuzetnoj dugovečnosti i zdravom stanovništvu. U ishrani praktikuju “harahači bu”, što znači “osam delova od deset”, odnosno, Japanci prestaju da jedu kad su 80% siti! Na taj način dozvoljavaju svom mozgu da obradi osećaj sitosti, što inače ne biva kod preobilnih porcija i brzog konzumiranja hrane.

Kao i u istoriji drugih kuhinja, japanska kuhinja se razvijala pod uticajem mnogih društvenih promena, na nju su ostavile trag i kuhinje susednih naroda, ali i okupatora. U današnje vreme veliki uticaj na japnsku kuhinju imaju zapadnjačke kuhinje. I, kao i kod drugih svetskih kuhinja, jela koja su Japanci prihvatili od drugih naroda prilagodili su svojoj kulturi i svojim ukusima. Kad se pomene japanska kuhinja, najčešće se pod tim podrazumeva stara, tradicionalna kuhinja washoku. Japanci svojoj kuhinji posvećuju veliku pažnju i preciznost. Trude da uvek nabave najsvežije i najkvalitetnije namirnice, svako njihovo jelo je vrhunska gozba sama po sebi. To najbolje odslikava jedna njihova reč koja u prevodu znači “trčati da se nađu najbolje namirnice za goste”. Vrhunac japanskog kuvanja kaiseki (niz od 18 jela) kombinuje sastav, pripremu i ceremoniju iz nekoliko delova, kako bi se postigla umetnost obroka. Osnov svega u Japanu, pa i u kuhinji, je poštovanje, u ovom slučaju, poštovanje prema hrani i trudu kuvara.

Većina japanskih restorana ima svoj specijalitet kuće, kao što je jakitori (ražnjići od pečene piletine ili povrća), šuši i sašimi (sirova riba), tempura (specijalno panirani, pa prženi komadići mesa, ribe ili povrća) ili razne vrste rezanaca. Suši majstori su čuveni po svom umeću, a suši definitivno najpopularniji u restoranima po svetu. Miso supa takođe je veoma popularna, kao i druga japanska jela. U Japanu ima mnogo malih restorana koji služe isključivo jedno jelo za koje su se specijalizovali i to generacijama. Japanska jela su poznata po korišćenju sirovih namirnica, naročito morskih i po tome je ova kuhinja autentična. U japanskim jelima mora da se nađu svih 5 ukusa-slano, slatko, kiselo, gorko i ljuto. Japanci obožavaju boje na tanjru, omiljene su im bela, žuta, crvena, crna i zelena, a naročito kombinacija crvene i bele, jer su to boje njihove zastave.

Ponašanje za stolom

Pre sedanja za sto obavezno je izuvanje obuće, zatim se kratko nakloni glavom domaćinu i tek onda seda za sto.

Vreli peškir

Pre jela, u većini restorana u Japanu doneće vam vreo peškir ili vlažnu maramicu u kesici koji služe da se obrišu ruke pre jela, nikako ne posle. Ovim peškirom se ne briše lice- to se smatra nekulturnim, već isključivo ruke.

Posude

Pirinač ili supa se jede tako što se podigne posuda levom rukom, a štapići se koriste desnom. Ili obrnuto, ako ste levoruki. Tradicionalno, štapići su se držali desnom rukom, a posuda u levoj. Posude mogu da se prinesu ustima, ali usta nikako ne bi smela da ih dotaknu, osim ako ne pijete supu. Ponekad se pirinač služi na kraju (konobar pita da li može da posluži pirinač i to označava kraj obroka) umesto deserta.

Korišćenje štapića

Štapići se nikada ne ostavljaju da vertikalno u pirinču, pošto to liči na štapiće od tamjana (koji se tako stavljaju u pesak) koji se koriste za ponude mrtvima. Nepristojno je da štapićima bodete hranu, da njima pokazujete ili da ih grizete. Štapići se između dva jela stavljaju horizontalno, pored donje ivice tanjira.

Uzimanje iz zajedničke posude i deljenje hrane

Kada uzimate hranu iz posude sa jelom koju svi koriste, osim ako nije u pitanju porodica ili bliski prijatelji, najbolje je da uzmite poseban par štapića da bi njime prebacili hranu u vašu posudu.

Ako delite hranu sa nekim drugim, prebacite je direktno sa jednog tanjira na drugi. Nikada ne prebacujte hranu sa više štapića, pošto to podseća na prenošenje kostiju u toku sahrane.

Lepim ponašanjem za stolom se smatra ako niste izbirljivi u pogledu hrane koja vam je poslužena, nemate posebne zahteve, ni u restoranu, ako ste na nekom poslovnom ručku pogotovu, a ni kod domaćina koji vas je pozvao u goste i potrudio se da vas ugosti najbolje što može.

Soja sos

Soja sos se obično nalazi u činijici za umakanje i stavlja se preko tofu sira i rendanih jela od rotkve, kao i na sirovo jaje kada se sprema „jaje na pirinču“. Soja sos nikako ne sme da se stavi na pirinač ili supu. Bacanje soja sosa se smatra nekulturnim.

Piće

Čak i u neformalnim situacijama, ispijanje alkohola počinje zdravicom kada su svi spremni. Piće sipate prvo drugima, pa sebi. Kada vam neko sipa piće, držite čašu sa obe ruke, tačnije, leva ruka ide ispod čaše, dok je desna drži, i zahvalite mu se. Uz tradicionalno japansko jelo pije se japansko pivo, ili suvo belo vino. Uz sushi se pije sake ili pirinčano vino, koje se može piti toplo ili hladno

Desert

Japanci retko jedu desert, a kada to čine, radi se o malim količinama. Kod njih nema kolača i torti kao kod nas, a čak i sladoled prave od pirinča (moki).

Šećer su prvi doneli u Japan portugalski trgovci u 16. veku. Još dugo posle toga šećer je i dalje bio redak u Japanu i skup.

Japanski kolači i poslastice su sa niskim udelom šećera i zapadnjačkom ukusu se verovatno ne bi svideli. Na zapadu su vrlo retki i praktično nepoznati. Japanski kolači koji se najčešće prave zovu se vagaši. Serviraju u restoranima, tokom raznih svečanosti i drugih prilika a neki i na carskom dvoru. Tradicionalno se služe sa čajem. To su najčešće moči („mochi“ – kolači od pirinča), i često se prave od ankoa ( paste od crvenog azuki pasulja), voća i biljnih sastojaka.

Za desert se služi i sladoled od zelenog čaja, pena od susama koja se servira sa sladoledom od zelenog čaja ili sa šlagom. Iako Japanci nemaju previše kolača, njihovi kolači su ipak zanimljivi.

O namirnicama u japanskoj kuhinji

U japanskoj kuhinji se ulje malo koristi, a so još manje, slanost se postiže upotrebom japanskog soja sosa ili neke od miso pasta. Od ulja se za prženje koristi ulje kikirikija i susama.

Pirinač

Pirinač je hrana koja se danas smatra delom nacionalne kuhinje u Japanu. Nekada je bio korišćen kao valuta za plaćanje, toliko je značajan za Japance. Japanska reč za kuvani pirinač (gohan) koristi se i kao reč za obrok. Bukvalno značenje reči asagohan, na pr. je „jutarnji pirinač“. Japanski pirinač ima kratko zrno i postaje lepljiv kada se skuva. Najviše se koristi glazirani, sjajni,beli pirinač-hakumai. Pirinač genmai nije sjajan i smatra se manje ukusnim, ali je hranljiviji i zdraviji. Postoji i moki pirinač koji je, kad je skuvan, lepljiviji od običnog pirinča i uglavnom se koristi za sekihan (kuvani moki pirinač sa crveni pasuljom) ili za pravljenje kolača od pirinča. Običaj je da se posluženi pirinač pojede do poslednjeg zrna.

Nudle

Nudle ili rezanci često menjaju pirinač u obroku. Oni se mogu naći u mnogim supama ili se služe ohlađeni sa sosom za umakanje. Najpoznatiji rezanci su soba i udon nudle.

Hleb

Hleb ne spada u tradicionalnu japansku hranu , ali od kada je uveden u ishranu u 19-om veku, postao je normalan deo ishrane. Reč pan koja se koristi za hleb je pozajmljena iz portugalskog jezika.

Tradicionalna kuhinja Japana je zasnovana na pirinču sa miso supom, prilozi su često riba i kuvano povrće u supi. Plodovi mora su uobičajeni i često se spremaju na žaru, ali se takođe mogu spremati kao sirovo u obliku sašimija ili sušija. Najcenjenija riba je tuna koju Japanci obožavaju. Plodovi mora (sve od riba, morskih krastavaca, ježeva, školjki do otrovnih jegulja, ali i ikra i morske alge) i povrće se takođe mogu spremati u mekom testu kao tempura.

Prva asocijacija na hranu u Japanu su plodovi mora i sve vrste riba. Ipak, Japanci su veliki ljubitelji jedu i druga jela sa mesom-govedinom ( čuvena je njihova vagju govedina) i piletinom. Tradicionalni japanski tanjir, ne mora nužno da sadrži komade ribe ili nešto od morskih plodova, a svinjetina je najpopularnija i konzumira se koliko piletina i govedina zajedno. Japanci meso pripremaju malo drugačije od Evropljana – sočnije, mekše i ukusnije. Japanski princip ishrane, bilo da konzumiraju sushi, sashimi ili nešto od pobrojanih jela, je savršeno izbalansirana ishrana, koja sadrži komad mesa (proteini), nešto od povrća (vitamini, vlakna), pirinač (ugljneni hidrati) i supu (da pospeši varenje). Način pripreme hrane je specifičan. Tako za sushi riba mora da bude od filea, da nema nijedne kosti, ljuske, kože. Meso se onda zavisno o kom se sushiju ili sashimiju radi, seče na poseban način. Za suši imaju poseban nož-ravan sa jedne strane, a blago zaobljen sa druge i vrlo oštar. Za svako jelo postoji poseban način sečenja i obrade ribe i drugih namirnica. U japanskoj kuhinji je vrlo važan bonito ( to su ljuspice dobijene od dimljene, sušene ribe) od koga se pravi dashi-vrsta bujona, u koji još idu i alge kao što je kombu, a dodaju se i razne arome. Arome služe samo da naglase ukus sastojaka jela. Dashi je osnova za miso supu, kao i za mnoge druge supe od školjki i riba, takođe može da bude i osnova za soseve.

Od začina se u japanskoj kuhinji dosta koristi limunska trava, đumbir, mleven i svež, chili, svež ili suv, korijandar, mladi luk, sojine klice ili od kresa, takođe imaju i začinsku travu sličnu bosiljku. Ovim začinima se začinjavaju i jela i salate.

Najpoznatija japanska jela:

Sushi

Sushi je svakako najpoznatije japansko jelo u ostalom svetu.Suši je sirova riba servirana na pirinču koji je blago zakišeljen sirćetom. Različitog su ukusa, teksture i začinjenosti, pa postoji kremast Uni, od morskog ježa, puniji, sočniji, ama-ebi od slatkih rakova ili makizushi umotan u listove morske trave, inarizushi je tofu punjen sushi pirinčem, postoje i mnogi drugi-čirašizuši, narezuši, nigirizuši, ošizuši. Originalni oblik sušija, danas poznatiji kao narezuši, prvi put napravljen u Jugoistočnoj Aziji. U Koreji takođe postoji jelo vrlo slično japanskom sušiju i zove se Gimbap. Sushi može biti od svake jestive ribe, najčešće je od tune i lososa. Može se koristiti i bela riba, orada, brancin, a postoji i sushi od jegulje. Kod tune se za sushi uzima uz ostalo i potrbušina, to je najkvalitetniji i najcjenjeniji deo tune. Jedan od jednostavnijih priprema sushija je nigiri sushi, s pirinčem i wasabijem (japanski hren). Oni koji prvi put probaju sushi teže se priviknu na ukus sosa nego same ribe.

Sashimi

Često se meša sa sušijem, ali sašimi je samo tanko nasečena sirova riba. Japanci najviše vole sašimi od orade.Obično se jede uz vrlo ljuti wasabi sos ili slankasti sos od soje. Ne servira se sa pirinčem. Najpopularniji su: ebi (škampi), ika (lignje), toro(tuna).

Unagi

Unagi je rečna jegulja, pečena na žaru i premazana slatkim sosom za roštilj. Postoji čak i poseban dan kad se servira i jede unagi, sredinom leta za dan vola (Doyo no ushi no hi). Unagi je izraz koji se koristi i za suši od jegulje i krastavca. Zbog opasnosti po zdravlje ako se jedu sirove, jegulje se uvek kuvaju,često se služe sa tara sosom. Unagi koji se peče bez tare i samo u soja sosu je poznat kao Shirayaki.

Ramen

To je tradicionalna supa sa nudlama i komadima mekog mesa, najčešće sa ukusom soja sosa ili miso paste. Ove supe su omiljeni japanski obrok za kasnu večeru. Postoje četiri vrste supe: tonkotsu (od svinjske kosti) , miso , soja sos i od soli. Shoyu ramen je na bazi soje je najstariji, shio ramen je slani, a najnoviji je kari ramen nastao na Hokaidu oko 1965.godine. Može da sadrži dodatke jajeta, mladog luka, nori alge, daikon rotkve, šitaki pečurke i slično. Ukus ramena i njegova sadržina variraju od regije do regije. Fukuoka je posebno poznata po svom bogatom tonkotsu ramenu dok je pikantni miso ramen je specijalnost Hokkaida. Većina rezanca se prave od četiri osnovna sastojaka: pšenično brašno, so, voda i kansui.Supa je uglavnom napravljena od piletine ili svinjetine, u kombinaciji sa različitim sastojcima kao što su alge kombu, tuna, sušene sardine i luk. Postoji Tokyo Style: shoyu, marinirano jaje, mladi luk, slanina, sojine mladice, šargarepa, soba nudle. Postoji i muzej o ramenu-The Shin-Yokohama Raumen Museum.

Tempura

Ovo jelo je preuzeto od Portugalaca i prilagođeno japanskom ukusu.Tempura je jelo od komada morskih plodova ili povrća, umočenih u specijalno testo, pa zatim naglo prženih u dubokom ulju. Testo za tempuru je zapravo mešavina brašana, specifične boje i mirisa, zamešeno sa ledenom vodom. Tradicionalna tempura je najčešće je od škampa, račića, lignji, skalopa, krabe, ili povrća kao što su bambus štapići, šargarepa, pečurke, luk i slično. Hrskavo je i lagano. Servira se se blago posoljeno ili sa sojinim sosom sa rendanom rotkvicom.

Yakitori

Yakitori je japanska verzija ražnjića, tj. piletina u obliku ražnjića, uz koju ide hladno pivo. To je japanska popularna ulična hrana, kako zbog jednostavne pripreme, tako i zbog ukusa. Koristi se svaki deo piletine, dobro začinjen shio ili tare sosom (vrsta slatkog soja sosa) koji ovom jelu daje poseban ukus. Yakitori može da bude, osim od piletine, i od svinjetine ili govedine. Yakitori-ya su specijalizovani yakitori šopovi tj. restorani, koji su orjentisani samo na pripremanje ovog jela, imaju razne varijante yakitorija i smatra se da su baš tamo najukusniji.

Teppanyaki

Ovo je vrsta japanskog roštilja od mesa, morskih plodova i povrća koji se priprema pred kupcima.

Soba

Soba su dugi,tanki rezanci koje se prave od heljde umesto od pirinča . Rezanci se služe u vrućem soja sosu sa supom ili na sobnoj temperaturi sa supomod bambusa. Soba se obično jede sa štapićima, i u Japanu, smatra se prihvatljivim da se srče dok se jedu rezanci, jer se tako hlade. Ova testenina je karakteristična za planinska područja, gde je lakše i splativije gajiti heljdu nego pšenicu.

Okonomiyaki

Ovo je vrsta japanskih palačinki, prave se na razne načine, zavisno od regije.Okinomijaki u bukvalnom prevodu znači "na roštilju kao što želite". Japanski okonomijaki predstavlja tipično odstupanje od tradicionalne japanske hrane. To je slana palačinka ispunjena bilo čime, najčešće su to kupus i svinjsko meso, začinjeno sa suvom morskim algama, majonezom i sosom.Postoje dvije vrste, a to su: Hiroshima i Kansai. Kansai je jelo u kojem se testo i sastojci izmešaju, a zatim se sve peče, dok kod Hiroshima tipa peku se tanke palačinke na koje se dodaju sastojci u slojevima. Kansai ili Osaka-stil japanskog okonomijaki je dominantna verzija. Masa za palačinke se pravi od brašna, sa rendanim nagaimom (vrsta jama), vodom ili dashi, jajima i iseckanim kupusom, a obično sadrži i druge sastojke kao što su mladi luk, meso (obično tanak sloj svinjske potrbušine), hobotnice, lignje, škampi, povrće, moči ili sir. Japanski okonomijaki se ponekad smatra kao omlet ili palačinka i može da se nazove kao i "japanska pica".

Tonkatsu

Ovo jelo se pravi od svinjskog laks karea, pohovan panko prezlama, a služi se uz sitno seckani sveži kupus i tonkatsu sos.Jelo je nastalo u Japanu u 19. veku. Ranija varijanta tonkatsu-a bila je zapravo od govedine i nazivala se katsuretsu. Verzija sa svinjetinom nastala je 1899.godine u restoranu Rengatei u Tokiju. Tonkatsu se ponekat služi sa jajetom, na podlozi od pirinča i zove se Katsudon. Ime je dobio od dva jela: tonKATSU i DONburi (jelo servirano na podlozi od pirinča). Popularno japansko jelo, naročito među studentima, koji ga obavezno večeraju noć pre bitnih ispita, a sve zbog sinonima reči ,,katsu“ što znači ,,da pobedi“ ili ,,biti pobednik“. Varijante katsudona idu od popularnog u Nagoji – miso katsudon, Shōyu-dare katsudon (sa soja sosem) – Niigata stil, Gyū-katsu – sa govedinom, Oyakodon pileći donburi, Katsu kari varijanta sa karijem umesto uobičajenog jajeta, Demi katsudon sa demi-glas sosem (popularan u Okayami).

Gyoza

Gjoza (ili Đoza) je knedla punjena mlevenim mesom ili povrćem, kupusom, đumbirom i belim lukom, zamotana u tanko testo i izvorno nastala u Kini (Jiaozi), ali su je Japanci prilagodili sebi. Služi se sa gyoza sosem. Gyoze se dele na barene, kuvane na pari, pečene na tiganju, pržene u dubokom ulju i slično, već prema načinu pripreme. U Japanu, Yaki gyoza su gjoze pržene na tiganju, Sui gyoza su barene gjoze, dok su Age gyoza su hrskave gjoze pržene u dubokom ulju. Najpopularnije su u u Utsunomiya, japanski grad sa najvećom potrošnjom gjoza. Tamo postoje posebne specijalizovane prodavnice za gjoze, sa različitim varijanama punjenja i prženja istih.

Šebu-Šebu

Šebu-Šebu je japanska onomatopeja za zvuk tankih komada govedine ili svinjetine koji se štapićima ubaciju u ključalu supu.

Teriyaki

Ovo je, u stvari,japanska tehnika kuvanja, pri čemu se hrana peče ili griluje i glazira sosem od soje, šećera i mirina (začin sličan sakeu, sa manjim procentom alkola, gušći i slađi). U Japanu su popularniji teriyaki od žutorepe tune, skuše ili lososa, dok su teriyaki piletina, jagnjetina, govedina i teletina popularniji na Zapadu. Terijaki dobio je ime od imenice ,,teri“ što znači sjaj i ,,yaki“ što se odnosi na metod kuvanja, prženja ili grilovanja. Ovo jelo potiče iz 17. veka. Tare se tradicionalno pravi zagrevanjem i mešanjem soja sosa, sakea i mirina. Od 90-tih godina 20. veka jelo se pojavilo u Americi i vrlo brzo je postalo popularno.

Yakisoba

Ovo je jednostavno jelo od piletine i testenine, vrlo ukusno.

Donburi

Donburi u prevodu znači "velika činija", a zapravo je jelo od pirinča sa prelivom, koje se služi u velikoj činiji. U donburi može da se stavi praktično sve ono sto je preostalo od prethodnog obroka. Japanske domaćice ga rado prave, zbog ekonomičnosti i brzine spremanja. Jelo je nastalo u 18.veku na Hokaidu, a ime je dobilo po obliku činije u kojoj se pravilo.

DESERTI

Namagaši je uobičajen naziv za slatkiše koji se jedu tokom japanske čajne ceremonije. Mnogi od njih sadrže slatkastu pastu od pasulja i estetski lepo izgledaju.

Sakuramoči je slatki pink moči napunjen anko-om i prekriven listom trešnjevog cvata tj. sakure. Sakura moči se obično jedu kada se proslavlja dan devojčica (Hinamacuri) u Japanu svakog 3. marta.

Amanato predstavlja pasulj (najčešće azuki pasulj) koji je prekriven rafinisanim šećerom nakon krčkanja u šećernom sirupu i sušenja.

Kompeito bonbone su male obojene bonbone od čistog šećera. One su okrugle i imaju male neravnine koje se javljaju normalno, u toku kuvanja. Carska porodica koristi kompeito bonbone kao tradicionalne poklone zahvalnosti prilikom posete njihovoj palati.

Hanabiramoči znači „moči od latice cveta“. Tradicionalno se servira na prvoj čajnoj ceremoniji nove godine. Ova tradicija je počela sa Carskom porodicom. Hanabiramoči ima karakterističan oblik i boju. On se puni pastom mungo pasulja. Oblik i boje hanabiramočija imaju simbolično značenje (koje se odnosi na novu godinu).

Suama je dezert koji se pravi od pirinčanog brašna i šećera. „Su“ znači proslava a „ama“ znači slatko. Za njega se koristi crvena boja na spoljnem delu i beli deo iznutra. Crveno i belo simbolizuje proslavu ( a asocira i na japansku zastavu). Međutim, ovaj kolač dosta često ispadne pink -beo.

Vasanbon su šećerne bonbone u više boja. Oni se prave od veoma fino mlevenog domaćeg (japanskog) šećera. Domaći poljoprivredni proizvodi su često mnogo skuplji od uvoznih. Domaći šećer u Japanu može da košta 10 puta više od cene uvoznog šećera. Japanski šećer se koristi upravo za pravljenje posebnih proizvoda poput vasanbona.

Botamoči je sezonski, prolećni slatkiš koji se sastoji od slatke pirinčane kugle koja je prektivena debelim slojem ankoa tj. pastom od crvenog azuki pasulja.

Karukan-dezert iz Kjušua koji se pravi od pirinčanog brašna, šećera i japanskog jama (jam je tropska biljka).

Uiro su tradicionalni japanski kolači na pari. Oni su gumenasti potrebno ih je žvakati i blago su slatki. Dolaze u nekoliko različitih ukusa-zelenog čaja, sakure, jagode i kestena.

Dango su japanske knedle koje su slične močiju. One se serviraju po tri ili četiri komada po štapiću. Ukusi variraju u zavisnosti od sezone.

Monaka-slatka pasta od crvenog azukija unutar hrskave moči oblande.

Jokan je gust žele dezert koji se pravi od crvene azuki paste, agara i šećera. Obično se servira ili prodaje u obliku kocki ili kriški. Ovaj dezert često ima zeleni čaj u prahu, iseckane kestene, cela ušećerena zrna pasulja ili druge sastojke koji su uronjeni u želeu. Ima dve glavne vrste jokana: „neri-yokan“ i“mizu-yokan“. „Mizu“ znači voda, i time daje na znanje da ima više vode u njemu nego obično. Mizujokan obično se hladi i jede na proleće. Inače ovaj slatkiš potiče iz Kine, s tim da su tamo ovaj slatkiš pravili od želatina koji se dobijao od kuvane ovce i poznat kao „sheep geng“ (sheep+geng – ovca+ gusta čorba). Zen budisti su ovaj slatkiš doneli u Japan u 12. veku, a pošto Budizam zabranjuje ubijanje, oni su životinjski želatin zamenili azuki pasuljem i pšeničnim brašnom. Kasnije, kada je otkriven agar, onda se on počeo da koristi za tradicionalni jokan.

Mandžu su japanske slatke knedle koje imaju raznovrsna punjenja. Ima više vrsta mandžua, ali najveći broj imaju spoljni deo napravljen od brašna, pirinča u prahu i heljde a fil im je od ankoa (paste od azuki pasulja).

Mandžu potiče od vrste močija, koji je postojao u Kini duže vreme. On se na kineskom zvao mantu a kad je došao u Japan onda je prozvan mandžu. Jedan japanski emisar je u 14. veku doneo mantu iz Kine i od tada u sledećih 700 godina mandžu je bio nezaobilazan kolač u Japanu. Postoje brojne vrste mandžua. Mača mandžu je najčešći. On na spoljnoj strani ima ukus zelenog čaja i zelene je boje. Dok je mizu mandžu (mizu – voda) se, po običaju, jede leti i sadrži punjenje od pasulja. Spoljni deo mizu mandžua se pravi od kuzu skroba, koji daje testu providan, želatinast izgled.

Kuzumoči-ovo je moči koji se pravi od kuzu skroba iz korena biljke kudzu, vode i šećera. On liči na želatinast moči. Tradicionalno se servira hladan i ima preliv od kuromicua ( japanski šećerni sirup poznat i kao „crni med“) i kinaka (prženo sojino brašno).

Kusa Mochi znači „trava moči“. To je moči koji se pravi od praha iz listova japanskog divljeg pelina. Tradicionalno se jede na proleće. Kusa Moči se obično servira sa prelivom od slatkog sojinog brašna.

Taiyaki je japanski kolač u obliku ribe. On se obično puni sa crvenom azuki pastom, sirom ili pudingom.

Jacuhaši je meibutsu (regionalni specijalitet) Kjota koji ima teksturu močija i sadrži cimet. On se ponekad peče i hrskav je. A u nekim drugim prilikama on se služi mekan sa punjenjem od crvene azuki paste. Ovaj slatkiš je uglavnom u vidu mijagegašija (miyagegashi – suvenir u vidu slatkiša)

Kuri Kinton-predstavlja slatku mešavinu kuvanog i pasiranog kestena.

Rakugan je mali, veoma čvrst i sladak kolač koji se pravi od pirinčanog brašna i mizuame ( to je zaslađivač iz Japana koji se bukvalno prevodi „vodena bonbona“ a dobija se sličnim putem kao fruktozni sirup). Rakugan predstavlja poslasticu i umetničko delo, i često se koriste prilikom čajne ceremonije. Inače, mizuame se dodaje vagašiju da bi imao sjajan, jestiv ukus sličan medu, i može da bude glavni sastojak kod slatkiša. Rakugan kolači se ubacuju u tradicionalne drvene kalupe koji se zovu kašigata. Kalupi su napravljeni da bi predstavljali sezonske, regionalne i praznične teme. Takođe hramovi i hoteli mogu naručiti svoje oblike rakugana.

Imagavajaki je popularni japanski desert i može da se nađe na japanskim festivalima i izvan Japana. Pravi se od testa kao za patišpanj i puni se crvenom azuki pastom. U poslednje vreme popularno je i da se puni vanila pudingom, raznim voćnim pudinzima ili slatkom, mesom ili punjenjem od povrća, krompira ili majoneza. Imagavajaki je sličan dorajakiju (dorayaki) s tim da dorajaki predstavljaju dve palačinke koje čine sendvič a između njih je fil i to se kuva ali se servira hladan. Takođe je poznat i kao obanjaki (Ōban-yaki) u regionu Kansei, kao i na Tajlandu, Tajvanu, u Hong Kongu…

Širuko ili „Oshiruko“ koji je poznat i kao zenzai predstavlja topli dezert koji se pravi od ankoa u tečnom, supenom obliku, sa malim močijem koji pliva u njemu, više deluje kao kaša. Ima nekoliko vrsta šuruka, ima recimo jedna vrsta sa kestenjem, zatim ima jedan koji umesto azuki zrna ima pirinčane knedle… Zenzai se dobija kao kondenzovana pasta prilikom zagrevanja i manje je vodena od širuka i podseća na džem ili marmeladu. U prefekturi Okinava, zenzai obično podrazumeva supu od pasulja koja se servira sa sastruganim ledom i močijem. Širuko se često servira zajedno sa slanim ili kiselim jelom, poput umebošija ili šokombu (tj. kombu alge).

Mitarashi Kushi Dango je ukusan japanski desert, koji će zadovoljiti i najzahtjevnije sladokusce.

Japanske palačinke i japsnski sufle čiz kejk su moderni slatkiši.

Sekihan je jedno od veoma bitnih i kulturno značajnih jela u Japanu. Ovo jelo je zastupljeno u Japanu od davne prošlosti pa sve do današnjeg dana.

Sekihan, bukvalno prevedeno znači „crveni pirinač“. To je tradicionalni japanski pirinač kuvan sa azuki pasuljem. Postoji mnogo značenja ovog jela. Ovo jelo se povezuje sa velikim brojem posebnih prilika u Japanu, ali prvenstveno zato što se crvena boja smatra bojom koja je povoljna i u potpunom skladu sa japanskom kulturom i tradicijom. Sekihan jedno od omiljenih jela među decom, kako zbog boje tako i zbog sladunjavog ukusa.

Sekihan je japanski moči pirinač koji se priprema na pari zajedno sa sa crvenim azuki pasuljem. Prilikom kuvanja ove namirnice proizvode crvenu boji, otud i sam naziv jela Sekihan.

U Japanu se Sekihan obično služi kada za to postoji jako dobar razlog, kada je po sredi neko slavlje ili bilo koja proslava koja veliča sreću i zdravlje. Postoji još jedno značenje crvene boje, a to je „svečana “. Sekihan danas služi i prilikom događaja vezanih za određena slavlja vezana za nečiji uspeh ili prilikom čestitanja.