Ova kuhinja svakako spada jednu od top 5 svetskih kuhinja. Turska kuhinja vuče koren iz centralne Azije, odakle su Turci došli na Bliski istok i sa sobom doneli svoju tradicionalnu kuhinju i začine. Ali turski kuvari, naročito dvorski, bili su otvoreni za prihvatanje kako novih ideja u pripremi hrane, tako i novih začina, tako da je njihova tradicionalna kuhinja prilično dopunjena uticajima persijske i mediteranske kuhinje, ali i kuhinja iz osvojenih zemalja. Mnoga jela koja potiču iz turske kuhinje raširena su, ali uvek pomalo adaptirana, u mnogim balkanskim i severnoafričkim zemljama. Iz turske kuhinje su mnogi narodi preuzeli pripremu povrća i mesa na otvorenoj vatri, na roštilju. U svakom slučaju, turska kuhinja je danas svetski poznata i prihvaćena kao jedna od najboljih.
Ono što danas karakteriše tursku kuhinju je obilato korišćenje ribe i morskih plodova, što je uslovljeno dolaskom na obale Egejskog, Crnog i Mediteranskog mora (a čega nije bilo u tradicionalnoj kuhinji iz centralne Azije, gde je dobrim delom pustinjki krajolik), zatim jagnjetine jer su Turci muslimani, a onda i plavog patlidžana („devojka može da se uda kad nauči da sprema 50 jela od plavog patlidžana“), oraha, pistaća, belog luka, sočiva i nara. Naravno da se koriste i druga mesa-junetina, piletina, sem svinjskog mesa, kao i sva druga povrća. Velika je upotreba začina u turskoj kuhinji i za slana i za slatka jela, verovatno da ne postoji začin koji se ne koristi u turskoj kuhinji. Upotreba mleka i mlečnih proizvoda u velikoj količini je poreklom iz tradicionalne kuhinje, iz vremena kad su Turci živeli kao nomadi od gajenja ovaca i koza. Turci konzumiraju dosta raznih vrsta sireva, jogurt-znatno gušći od našeg, kajmak-ono što oni tako zovu nema nikakve veze sa našim kajmakom, njihov se pravi od skinutog svežeg kajmaka sa kuvanog mleka i mešaju ga sa medom. Turska je velika zemlja, izdeljena na regione sa različitim klimatskim i geografskim uslovima, pa su i jela tome prilagođena i ne pripremaju se u celoj zemlji na isti način, a to je dalo veliko šarenilo turskoj kuhinji.
Osnovne namirnice u turskoj kuhinji su pšenica sa njenom varijantom u vidu bulgura i pirinač. Od pšenice se prave razne vrste hleba, peciva-pide, đevrek-simit na turskom, ali i testa-mantije, raznovrsne punjene paštete od lisnatog testa i nezaobilazni i čuveni burek. I pirinač se priprema u raznim varijantama, a najpoznatiji, barem van Turske, je pilav. Meso se štedljivo koristi, a najpoznatija jela od mesa su kebabi-doner kebab i šiš kebab-mada ih ima i na desetine drugih. Zanimljivo je da se od pilećeg mesa pravi i jedan slatki puding-tavuk gogsu. Iz turske kuhinje je dosta raširen običaj zvani meze-veći broj raznih predjela koja se služe uz tursku rakiju. Turci i inače vole da im doručak bude jači i uvek imaju više jela za doručak. Kao meze se serviraju razni sitni zalogaji od sira, mesa, pečenog povrća, pite, ali i punjeno povrće kao što je yaprak, salate, masline. Turska kuhinja obiluje supama i čorbama, često bez mesa, ali vrlo često od raznih vrsta sočiva. Sva nama poznata i bliska jela-od đuveča, musake, kapame, punjenih paprika itd.-iako smo ih od Turaka preuzeli, ovde se prave na bitno drugačiji način, dakle mi smo ih prilagodili našem ukusu. I turski burek je dosta drugačiji od našeg. Razlike postoje kako u samoj pripremi, tako i u izboru začina.
Ono po čemu je turska kuhinja vrlo poznata su poslastice-baklave svih moguućih vrsta, halve, tulumbe, kadaif, kunefe, lokum (ratluk).
Iako je u svetu raširen naziv i konzumiranje takozvane turske kafe, u samoj Turskoj se kafa mnogo manje pije od čaja. Jakim crnim čajem se započinje dan, a pije se i tokom celog dana. Turci za sebe kažu da piju najviše čaja na svetu ( doduše, to kažu i Englezi, Iranci, još neki arapski narodi). Osim kafe i čaja, Turci piju i rakiju (iako su muslimani), ali je razređuju vodom, te se dobija mlečno bela mešavina koju zovu lavlje mleko. Imaju i dobra vina, mada nisu svetski poznata.
Najpoznatije turske čorbe su: čorba od crvenog sočiva, čorba za lečenje prehlade, čorba od žutog sočiva sa ćufticama od mlevenog mesa, ezogelin čorba, yala čorbasi, čorba od povrća sa kuskusom itd.
Među najpoznatija turska jela spadaju, uz već pomenute kebabe i kofte koje su nacionalni specijalitet, makarnali rulo kofte by Said sultan -kofte sa makaronama na način sultana Saida, vezirske mahmudije, Iskander kebab, sonbahar-musaka od tikvica, musaka od krompira( nije kao naša), sahan kofte iz rerne, kalifov delikates sa suvim kajsijama, Imam Bayildi-punjeni plavi patlidžan, punjene artičoke sa graškom i bademom, čerkesko pile, yaprak sarmice od vinovog lišća, sarme i punjene paprike, punjene tikvice, pillav, a posebno se izdvaja perde pilav koji je svečano, svadbeno jelo, kisir salata, kapadokijski pasulj, sultanovo omiljeno( tako se zove jelo), te mnoga druga jela.
Na ulicama većih gradova se dosta jede karakteristična brza hrana: doner kebab, kumpir, pide (što je testo u obliku čamca sa filom od mlevenog mesa), gozleme i lahmađun, što je nešto slično, ičli ekmek-punjena lepinja; tu su, naravno i simiti, mantije i razne pite; posebno se u Istanbulu pravi i konzumira ispod čuvenog mosta Galata na Bosforu balik ekmek-fileti ribe u hlebu koje je napravio ribar koji je i upecao tu ribu (slični sendviči se prave i u drugim primorskim gradovima, ali ovaj je najpoznatiji).
Osim onih najpoznatijih, već pomenutih, kolača prelivenih šećernim sirupom, Turci imaju i druge poznate poslastice i kolače; muhalebi je vrsta mlečnog deserta koja potiče još iz 17 veka, ašure je desert od kuvanih mahunarki i žita, kaimakli su suve kajsije punjene njihovim slatkim kajmakom i uvaljane u mlevene pistaće, pudingli kolač, kolač „sedmorica braće“ je neka vrsta alve, ajle je kolač sa kakaom i obavezna alva sa tahinijem, koje ima više vrsta zbog raznih dodataka.
Ako se nađete u Turskoj, da nećete znati šta pre da probate.
Comentarios