I naša stara srpska jela nekad u bila „mlada“. Globalizacija je uticala i na sve svetske kuhinje, pa i na srpsku. Veliki broj kulinarskih kanala otvorio je prozor u sve svetske kuhinje, a veliki lanci prehrambenih proizvoda prepoznali su nove potrebe za raznim, do tada u Srbiji, nepoznatim ili malo poznatim začinima, namirnicama, načinima kuvanja i savremenim prezentacijama hrane. Noviteti, kao i uvek, u početku nailaze na otpor, nerazumevanje, ali vremenom sve više ulaze u naše životne navike i kuhinje. Kao i u drugim zemljama dolazi do kombinovanja raznih svetskih kuhinja, mešaju se ukusi istoka i zapada, isprobavaju se nove namirnice. U svemu tome najveći značaj i uticaj imaju poznati kuvari, kako kod nas, tako i u svetu. Oni kombinuju naša tradicionalna jela ili namirnice sa novim namirnicama, igraju se začinima, daju novi izgled nekim starim jelima. Za konačan izgled na tanjiru važno je sve-prezentacija, ukus, boje, miris, čak i zvuk i dodir-toplo ili hladno, kombinacija namirnica. Takođe ima uticaj na stvaranje novog jela i tema, događaj za koji se jelo priprema. Nekad kuvari odu u ekstravaganciju i takva jela se pamte po tome, samo po izgledu, ali ne i po ukusu. I kod nas su se izdvojili neki kuvari sa svojim originalnim receptima. Ima ih i među starijom generacijom i među mlađim kuvarima. Pomenuću samo neke: Mića Stojanović, Petko Jovančić, Milijan Stojanić, Anica Džepina, Stevo Karapandža, od mlađe generacije-Ljubomir Stanišić,Nenad Gladić-Lepi Brka, Nenad Veljković, Vjekoslav Kramer iz BiH, ali koji je i kod nas jako popularan i poznat. Naravno, ima ih još, ali možda su ovi najpoznatiji kod nas. Naravno, uz ove dostupne emisije, internet i nove namirnice i naša domaća kuhinja se menja, sve češće domaćice isprobavaju recepte koje vide na TV-u. Doduše, jela se sve ređe dugo kuvaju i krčkaju, to je zahtev savremenog tempa života, sve češće se spremaju brzinski recepti uz pomoć ekspres lonca, uz uložen trud da to ne bude na uštrb ukusa i kvaliteta hrane. Ipak ima i tu novina u smislu „slow cooking“ kuhinje i tih novih aparata. Svaka domaćica kad isprobava neki recept uvek nešto promeni ili doda nešto svoje, da mu neki svoj pečat. Da li je to zbog nedostatka neke namirnice, zbog toga što neku namirnicu ne vole ukućani ili neke zdravstvene nepodnošljivosti, tek domaćice prilagode novo jelo svojoj porodici i svaka će reći da je njen recept najbolji. Ali to je lepota kuvanja-kreativnost i igranje u kuhinji.
U današnjoj srpskoj kuhinji dosta je zastupljeno meso, najviše piletina, zatim svinjsko meso, pa tek onda junetina, a najmanje se koristi riba, osim u dane posta za one koji to poštuju. Od ribe provlađuju rečne ribe, mada u poslednje vreme na meniju su češće i morski plodovi, naravno za one koji to mogu da priušte. Dosta se koristi i povrće, od ulja uglavnom suncokretovo, ređe maslinovo i svinjska mast. I danas se, kao i nekad, dosta konzumiraju mleko i mlečni proizvodi. Dosta se jedu hleb i peciva, najčešće od belog brašna, sem ako neko vodi računa o svom zdravlju, pa koristi ražene, heljdine i druge vrste hlebova, kojih ima priličan izbor. Zbog brzog tempa života malo su se izmenili obroci. Umesto nekadašnjeg doručka koji je bio obilniji i kad su se jele prženice, popara, cicvara, kačamak,razne pite, danas se najčešće doručak jede na poslu ili u školi oko 10h i to u vidu neke brze hrane, najčešće pekarskih proizvoda, omiljen doručak je burek, pica, razni kroasani i sl. Ručak je u kasnijim popodnevnim satima, po povratku sa posla. Još uvek su to supe, zatim neko kuvano jelo sa mesom i povrćem, sezonske salate. Iako naši ljudi vole prženu i pečenu hranu, još se ovde jedu jela „na kašiku“, čorbasta. Kolači se najčešće prave nedeljom, kad se okupi porodica. Večere ili nema ili je kasnije uveče i jedu se najčešće suhomesnati proizvodi, sendviči, salate.
U današnjoj srpskoj kuhinji još uvek se priprema zimnica u jesen, više u selima, sve manje u gradovima, mada se na pijacama može kupiti domaća zimnica koju donose vredne seljanke. Ranije su srpske domaćice, naročito na selu, same mesile hleb, razvijale kore za pite. Danas se to, čak i na selu, retko radi. Tradiciju održavaju još samo naše bake.Gradske domaćice,naročito, kupuju hleb i gotove kore za pite u pekarama, dosta se koristi polupripremljena hrana, što je uslovljeno brzim tempom života.
Do pre 20-25 godina bilo je normalno da se pravi domaće kiselo mleko, da se pripremaju domaći sokovi, kuvaju džemovi, priprema se u jesen krompir i luk za zimu i slične stvari. Danas je sve to uvek dostupno u prodavnicama i bolje je održano( u hladnjačama), a mlađe generacije radije piju kupovne sokove, coca colu, kupovne slatkiše i sladolede, što je odraz uticaja sa zapada i marketinga.
Srpska kuhinja se ubrzano menja, naročito u gradu, ali i na selu. Ipak, razlika u današnjoj srpskoj kuhinji u velikim gradovima i manjim u untrašnjosti i na selu se ogleda u tome što se u manjim sredinama, u starijoj i srednjoj generaciji još održava tradicionalna kuhinja, dok mlađe generacije, zapolsene žene, zbog radnog vremena prilagođavaju svoju kuhinju tim uslovima. Postoje i uticaji proklamovanja zdrave ishrane na savremen odnos prema hrani i kuvanju. Ipak, treba još dosta raditi na edukaciji mlađih generacija u pogledu kulture ishrane i savremenih svetskih kretanja u pripremi i konzumaciji obroka.
Comentários