Roditeljima nije lako da razumeju i usklade potrebe svoje dece u ishrani, da ih nauče da jedu određenu vrstu hrane, da znaju šta, kad i koliko hrane im je potrebno. A to je sve važno za dečji rast i razvoj, za buduće zdrave navike i uopšte buduće zdravlje. Roditeljima treba dati prave informacije, i njih treba naučiti mnogo čemu, čak i kad misle da dosta toga znaju o ishrani dece i šta je za njih dobro.
Svi želimo najbolje za naše bebe. Današnje mame nemaju uvek vremena da spremaju hranu bebama kod kuće, pa pribegavaju gotovim, kupljenim kašicama. Mnogi misle da su to onda loše majke, ali istina je da to nije tačno. Daleko je od toga. Iako većina žena misli da su domaća jela mnogo bolja od gotovih, to nije uvek tako. Mnoge majke polaze od toga da ne znaju šta tačno sadrži kupovna hrana. Takođe misle da znaju šta sadrži jelo koje same skuvaju detetu. U zabludi su, uglavnom zato što nisu dobro informisane. Propisi koji se odnose na hranu za bebe su izuzetno strogi. U fabrikama koje proizvode hranu za bebe postoje sve mere predostrožnosti da se na najbolji način zadovolje potrebe beba i male dece. Mala deca i bebe imaju specifične nutritivne potreba, ne kao odrasli. Zato se u fabrici hrane za decu sve proverava do u miligram. Hrana mora da sadrži minerale, vitamine, vlakna, mora da se pazi na količinu soli i masnih kiselina, količinu proteina i ugljenih hidrata, tako da na kraju, jelo ispadne dobro u pogledu zadovoljavanja dečijih potreba, ali i ukusa, jelo mora da se svidi bebama i maloj deci. Na dalje, sanitarna kontrola hrane za bebe je veoma stroga, jako se pazi na higijensku ispravnost hrane koja dolazi na bebin sto-teglice se sterilišu pre punjenja, a posle punjenja hrana se pasterizuje na 90 stepeni. Ovo uništava sve bakterije, ali i vitamine osetljive na visoku temperaturu, pa se zato vitamini potrebni za rast deteta naknadno ubrizgavaju u hranu do u miligram tačno. Ovako pripremljena hrana može da stoji godinu dana bez promene kvaliteta hrane, iako se ne dodaju nikakvi konzervansi u tu hranu. Može se reći da je kontrola hrane za bebe i malu decu mnogo bolja u fabrici nego kod kuće. Recimo, zemljište na kome se proizvodi povrće i voće za bebe najpre mora da se „očisti“ od pesticida i drugih zagađenja, ova priprema može da traje čak nekoliko godina, pre nego počne da se proizvodi povrće i voće.
Za razliku od toga, kad majka kupi povrće na pijaci, ona ne zna kako je ono proizvedeno, ovo naročito važi za korenasto povrće koje jako mnogo upija sve iz zemljišta u kome raste, pa tako i pesticide, antibiotike ispuštene u zemljište, dodata đubriva i druga zagađenja. Posebna je stvar sa čuvanjem kupljenih namirnica. Treba ih pravilno čuvati u frižideru. Povrće i voće ne treba držati u plastičnim kesama jer one zadržavaju vlagu i ne dozvoljavaju da vazduh cirkuliše, pa namirnice trule. Povrće i voće na pijaci treba kupovati najviše za 3 dana unapred. Duže čuvanje od 3 dana narušava njihovu hranljivu vrednost, tj. ona se gubi dužim stajanjem. Tako na pr. spanać koji je čuvan 3-4 dana u frižideru izgubi 2/3 vitamina C u odnosu na sveže kupljen spanać. Tu moramo uzeti u obzir da ne znamo kad je povrće koje kupimo na pijaci ili marketu zaista ubrano-možda je i kod prodavca stajalo bar dan-dva. Ako niste te sreće da imate svoju baštu i da sami uzgajate svoje povrće i voće, a nemate vremena da svaki dan kupujete sveže namirnice na pijaci, najbolje da ih zamrznete. Povrće koje se ubrzo nakon branja pravilno zamrzne sačuvaće hranljivu vrednost. Zamrznuto, pa skuvano povrće može bez opasnosti da se zamrzne, iako je kao sveže već bilo zamrznuto, jer je u međuvremenu termički obrađeno. Najbolje rešenje za ishranu beba i male dece je da naizmenično dajete deci gotove kašice i domaću kuvanu hranu, tako će se deca navići na domaća, kuvana jela.
Sva su deca teška u pogledu ishrane. Teško im je da probaju nešto novo, na primer, sirovo povrće. Kad bi pitali decu, oni bi svaki dan jeli prženu piletinu ili makarone sa šunkom.
Deca posebno vole ovu vrstu jela jer se uglavnom sastoji od skroba, a to je vrsta hrane koja zasićuje. To je, evolucijski gledano, dobro, jer je osnovna uloga hrane da zadovolji glad. Deca instiktivno procenjuju kvalitet hrane u tanjiru kad je to testenina, ali nemaju tu sposobnost kad je u pitanju hranljivost povrća i na primer, ribe. Zato ima ova hrana deluje zastrašujuće, neprivlačno, naučnici to zovu prehrambena neofobija-strah od nove hrane. Ova fobija povezana je sa evolucijom karaktera, a postoji kod svih svaštojeda, a posebno kod dece. To je zbog urođenog straha od trovanja. Da bi se ovaj strah kod dece prevazišao, potrebno je da im ranije date informacije o hrani-odakle dolazi, kako raste, tako kad dete dođe u kontakt sa tom hranom ona mu neće biti nepoznata. Dobro je otići sa decom u neku baštu, negde na selu, gde mogu da vide kako povrće raste u povrtnjaku, kako se neguje, bere, kako se gaji živina, skupljaju jaja. Da nauče da prepoznaju pojedine vrste povrća ili začinskih i lekovitih biljaka.
Zatim decu treba uvesti u kuhinju, dozvoliti im da učestvuju u pravljenju salata ili nekog jela od povrća-da seckaju namirnice na pr. To će im omogućiti da bolje upoznaju namirnice, da se naviknu na miris, ukus, izgled, da ih na taj način zavole, a i želeće da probaju ono što su sami napravili.
Za neke će to biti dovoljno, ali neke i dalje neće ubediti da probaju novu hranu. Ne treba odustajati. Ukus se uči. Potrebno je da probaju istu namirnicu više puta da bi se navikli na njen ukus. Tek ako posle mnogo puta probanja iste hrane dete i dalje neće da je jede, može se reći da je nikad neće prihvatiti. To je, takozvani, princip ponovljene konzumacije, pri čemu se ponavljenim konzumiranjem iste hrane polako navikavamo na njen ukus, ona nam se sve više sviđa. Ovaj princip se koristi u vrtićima i školama. Jedan sprovedeni eksperiment u školskoj kuhinji je, na pr. pokazao da deca koja su jednom nedeljno dobijala ribu za ručak, nerado su je jela i često ostavljala više od pola obroka nepojedeno. Druga gupa dece je dobijala isti obrok, ali 2x nedeljno. U početku su i oni ostavljali dosta hrane na tanjiru, ali posle 3-4 nedelje ova grupa dece je sve pojela sa tanjira, dok je prva grupa dece i dalje ostavljala na tanjiru veliki deo hrane. To dokazuje da ne treba odustajati, treba biti uporan.
U uzrastu između 2 i 8 godine, ima dece koja odbijaju da jedu neku hranu sa jedinim ciljem da istaknu svoj karakter nasuprot autoritetu roditelja. Da deca ne bi izgladnela, uvodite ima jednu po jednu novu namirnicu. Stavite im na tanjir jednu vrstu hrane koju vole i jednu novu, odnosno, jednu za koju kažu da je ne vole. Tako će moći da probaju i ono što ne vole, ali i da pojedu ono što vole i da ne budu gladni. Postepeno, uz upornost, proširiće svoj repertoar namirnica. Nije dobro kad roditelj reaguje na ovu situaciju tako što detetu ne dozvoljava da ustane od stola dok sve ne pojede iz tanjira. Ovo nije pravo rešenje. Pogrešno je da dete prisiljavamo da proba ono što ne voli. Kad nateramo dete da nešto što ne voli pojede, to više nije problem hrane, hoće li i šta pojesti, to postaje pitanje ko će pobediti-roditelj ili dete. Dete će biti užasnuto hranom koja mu je nametnuta, ona će mu se smučiti. Bolje je ići postepeno ka cilju.
Deca različitih uzrasta imaju i različite potrebe za hranom. O ovome treba naročito voditi računa u porodicama gde ima više dece različitih godina.
Deca od 3 godine prelaze sa bebeće ishrane na ishranu odraslih, počinju da jedu pravu hranu. Deca uzrasta od oko 8 godina su jako aktivna, puna energije, dok tinejdžeri imaju posebne potrebe jer su u fazi intenzivnog rasta i razvoja. Sva ova deca treba da jedu, u osnovi, istu hranu, ali se količina bitno razlikuje. Svima treba voće i povrće, skrobna hrana, proteini i mlečni proizvodi. Ali u različitim količinama.
Trogodišnjem detetu treba 300 gr.mlečnih proizvoda, što je 3 čaše mleka, 50 gr. proteina ili pola pljeskavice, na primer, zatim 400 gr.voća i povrća i 300 gr. skrobnih namirnica, a to su 2 parčeta hleba, 2 krompira ili tanjirić testenine. Izbegnite grešku da u istom obroku kombinujete, tj. da koncentrišete sve proteine- na pr. sir i meso. Neka meso bude za ručak, a sir za večeru.
Osmogodišnjem detetu treba sve ove namirnice dati u duploj količini. To znači celu pljeskavicu, 5 čaša mleka itd. Imajte na umu da nisu sva deca ista niti su isto aktivna. Dečji organizam savršeno reguliše svoje nutritivne potrebe, pa dete ne treba terati da pojede sve iz tanjira. Treba mu ponuditi voćnu ili mlečnu užinu u vidu nekog deserta.
Tinejdžeri od 13 godina imaju daleko veće potrebe, stalno su gladni, pa se količina namirnica navedena za trogodišnje dete četvorostruko uvećava za dete od 13 godina-znači 2 pljeskavice, 1 litar mleka ili deo zameniti sirom, pun veliki tanjir testenine ili ceo baget hleb itd.
I njima je potrebno da imaju užine između glavnih obroka, ali to ne smeju da budu slatkiši, grickalice i namirnice sa previše masti. Čak je normalno da tinejdžeri jedu više od odraslih osoba jer intenzivno rastu.
Tako to traje do negde 25 godine, kad je potrebno da se porcije smanjuju i pazi na dalju ishranu, jer tada prestaje rast i razvoj, često se smanjuje i fizička aktivnost, pa da ne bi došlo do gojenja, stvaranja loših navika u ishrani i kasnijih zdravstvenih problema.
Comments