Indonezija je zemlja u Jugoistočnoj Aziji, preseca je ekvator, ostrvska je i okružena morima, pa to u velikoj meri određuje i ishranu Indonežana bogatim izborom namirnica. Indonežanska kuinja je vrlo raznovrsna, jer u Indoneziji živi veliki broj etničkih grupa koji imaju svoje specifične kuhinje. Iako je stanovništvo većinom muslimansko, ima i hinduista, što takođe utiče na hranu koja se konzumira. Indonežani imaju više obroka tokom dana, glavni obroci nemaju baš određeno vreme, a između se jedu užine. Obroci nisu obilni, ali su zato češći. Tokom dana se vrlo često jedu obroci na ulici, sa brojnih pokretnih tezgi, tako da se u mnogim kućama uopšte i ne kuva. Ipak, tradicionalno obedovanje podrazumeva okupljanje porodice, čak i slučajno naišlih gostiju . Na stolu uvek ima više jela i priloga, salata, i sve se servira i jede u isto vreme, osim voća, koje se služi na kraju obeda. Za iznenadne goste uvek postoje jela koja se mogu pripremiti na brzinu da se dodaju na sto. Takvo je na primer, jelo dadar telor, vrsta omleta. Za praznike i proslave broj jela je još veći i jela su raznovrsnija. Prisutne osobe na ručku ili večeri sami uzimaju sa stola ono što žele od ponuđenih jela i sedaju uokolo po stolicama, krevetima, ponekad i na prostirkama, a ne formalno za stolom. Na jednom serviranom tanjiru može biti i više jela, stavljenih oko središne kugle kuvanog pirinča. Tradicionalno se jede prstima, desnom rukom. Zato su na stolu uvek i činijice sa toplom vodom za ispiranje prstiju. Kako se često dešava da porodica nije na okupu za zajednički ručak i, kako ručak nema određeno vreme, jela se pripreme, stavljaju na sto i onda se članovi porodice služe kad ko dođe. Recepti za tradicionalna je se čuvaju i prenose sa majke ili bake na mlađe ženske članove. Uopšteno, indonežanska kuhinja umnogome liči na kinesku, ali lokalno prilagođenu svom stanovništvu. Kao i kineska, ima regionalne ostrvske kuhinje. Kuhinja Sumatre je takozvana pandang kuhinja, koja je vrlo začinjena i ljuta. Kuhinja Jave je dosta blaža,sa izuzetkom severne Jave, koja je takođe dosta ljuta, dok je kuhinja Balija pomalo slatkasta i koristi se i svinjsko meso, jer su Balinežani hinduisti. Sve ove kuhinje imaju nešto zajedničko: osnova im je pirinač, mnogo uvek svežeg povrća i voća, mnogo začina i nešto manje mesa i ribe i morskih plodova. Pirinač se kuva, često na pari, ili se prži. Nekad se servira posebno, a nekad je pomešan sa pripremljenim povrćem. Od povrća se koristi nekoliko vrsta plavog patlidžana, razno lokalno bilje, kupusnjače, dugačka boranija, ali i voće, koje se takođe kuva ili prži ili koristi za salate, kao papaja, mango, kokos, banane. Naravno, voće se koristi i za poslastice i posebne vrste ledenog deserta od obrijanog leda i voćnih sirupa. Od mesa mnogo se koristi riba i morski plodovi, što ne čudi, jer su indonezijska ostrva sa svih strana okružena morem, a ima i brojnih reka i potoka punih ribe. Od ostaloh vrsta mesa najčeće se koristi piletina, zatim junetina, dok se svinjsko meso koristi samo lokalno gde preovlađuje hinduističko stanovništvo. Takođe se dosta koristi tofu-sir od soje, a jela se često spremaju sa kokosovim mlekom. U jelima se koriste razne vrste ulja-palmino, susamovo, kokosovo i ulje od kikirikija. To daje poseban prepoznatljiv ukus i pečat indonežanskim jelima. Jela su uvek dosta začinjena svežim začinskim biljem, naročito korijanderom, limun travom, tajlandskim bosiljkom, a obavezni trio začina u jelima je beli luk, mladi luk i đumbir. Specifičan začin koji se u Indoneziji više koristi nego u drugim azijskim zemljama je galangal, korern sličan korenu kurkume i đumbira, zatim kefir limeta, uz ostale poznate azijske začine- kurkumu, cimet, karanfilić, biber, čili papričice raznih vrsta, itd. Tu su i obavezni začini od soje u vidu nekoliko vrsta soseva, riblji sos, sos od ostriga, pasta od škampa. Kao i u drugim azijskim kuhinjama, koristi se pirinčano sirće i vino za kuvanje. Gotovo u svakom jelu ili sosu se koristi palmin šećer. Posebna, specifična vrsta začina u indonežanskoj kuhinji je sambal, što bi nasličnije bilo našem ljutom pinđuru, i kecap manis, što je vrsta slatkog soja sosa. Osim pirinča, kao prilog jelima često se koriste razne vrste rezanaca. Uz jelo se pije crni čaj, ledeni čaj, često i kokosovo mleko, voćni sokovi. Dosta se pije i kafa. Najpoznatije indonežansko jelo je nasi goreng-pravi se od prženog pirinča sa raznim vrstama mesa i povrćem, često mu se dodaje jaje (što je i inače često da se jaja dodaju uz jela, salate ili čak i supe).Nasi goreng ima verziju i sa testeninom. Osim ovog, imaju i nasi campur, takođe od pirinča i povrća, ali su sastojci hladni, serviraju se odvojeno i svako sam tokom ručka izmeša svoje sastojke, zatim nasi kuning, to je kuvani pirinač obojen kurkumom u žuto, a servira se specifično, uvijen u fišeke od listova banane. Ovo je posebno jelo za proslave. Od ostalih jela, karakterističan je rendang, vrsta gulaša, zatim sate, to je vrsta ražnjića koji se služe sa posebnim sosom od kikirikija. Ima i dosta popularnih vrsta supa, a na Baliju, gde se koristi svinjetina, popularno je jelo babi kecap od svinjskog mesa u soja sosu i vrsta satea od svinjskog mesa. Tu su i razne vrste karija, a svetski je čuvena indonežanska gado gado salata. Indonežani imaju, naravno, i razne poslastice, ali zbog obilja svežeg voća, njega radije jedu na kraju obroka ili tokom celog dana.
Comentários