EGZOTIČNO VOĆE

Svo egzotično voće na jednom mestu.

Iz radoznalosti, gastronomskih ili zdravstvenih razloga dobro je ponekad probati hranu koja potiče iz dalekih, za nas, egzotičnih krajeva sveta. U tom je smislu najzanimljivije je, možda. egzotično voće koje može da se koristi u voćnim salatama, sokovima i koktelima, a gotovo svo to voće je bogato zdravim voćnim šećerima, vitaminima i mineralima, posebno antioksidansima ( otuda mnogima potiče i boja ploda). Zbog svog jedinstvenog ukusa ili osećaja egzotike dok ga jedemo, egzotično voće sve više zauzima mesto u kuhinjama širom sveta, pa i kod nas. Egzotično voće unosi šarenilo boja i neobične ukuse u svaki recept.

Koje voće ubrajamo u egzotično: Po definiciji, egzotično voće je ono koje raste u tropskim i subtropskim regijama sveta. Neka potiču iz srednje Amerike, druga iz jugoistočne Azije i sa indijskog potkontinenta, ali danas se komercijalno sva ta voća gaje u svim tim predelima bez obzira odakle potiču.

Neka su nam već dugo poznata, pa ih skoro i ne računamo u egzotična, iako to jesu. Tu spadaju ananas,banane, nar, kivi, kokosov orah. Od onih nama malo poznatih treba pomenuti mnoge, od kojih neki mogu sve češće da se nađu i u našim supermarketima:

MANGO-domovina mu je Indija, ali se danas gaji i u mnogim drugim tropskim i subtropskim predelima. Pripada istoj porodici kao i indijski orah. Ovo je važno jer osobe alergične na orahe mogu imati problema ako konzumiraju mango, mogu biti alergični. Za Indijce je to božansko voće i imaju mnogo različitih sorti. Osim indijskih, postoje i istočnoazijske sorte i Florida mango. Zavisno od sorte plod može biti okrugao, ovalan ili šiljast, sa žutom, zelenkastom, narandžastom ili crvenom korom. I veličina mu zavisi od sorte, neki plodovi imaju veličinu šljive, a neki imaju plodove teže od 2 kilograma. Ovo voće se bere pre nego što sazri, a na sobnoj temperaturi postiže savršen stepen zrelosti. Zreo mango ima svež miris i mek je na dodir. Njegova pulpa je odlična za deserte i voćne sokove, a u Indiji je sastavni deo sosova i preliva. Svež se koristi u pripremi sladoleda, voćnih salata, sorbea, slatkiša… Kao prilog ide uz ribu ili meso, a nezaobilazan je prilikom pripreme čatnija, dok se u ostalim delovima Azije sprema kao povrće ili salata. Ne treba ga držati u frižideru, jer ne podnosi temperaturu ispod osam stepeni. Mango se teško skida sa koštice, pa mora da se seče vrlo oštrim nožem. Sadrži vitamine A, C i E i gvožđe. Niskokaloričan je, nema masti, ali ima dosta vit.C. Ima nizak sadržaj kiselina, lako se vari i predstavlja pravo tropsko uživanje puno vitamina i minerala.

mango u sirupu

AVOKADO (Persea americana) je drvo koje potiče iz centralne Amerike, verovatno poreklom iz planinskih regiona južnog i centralnog Meksika do Gvatemale. U Meksiku ga zovu i kruška avokada ili aligatorska kruška. Danas se uzgaja u tropskim i mediteranskim klimama mnogih zemalja, sa Meksikom kao vodećim proizvođačem avokada. Plodovi avokada su kruškolikog oblika i, u zavisnosti od sorte, avokado ima zelenu, braon, ljubičastu ili crnu kožu kada je zreo. Unutar ploda se nalazi jedna velika semenka, a meso ploda je žute boje. Plod domaćih sorti u zrelom stanju ima puterasto meso jer sadrži visok nivo dobrih masnoća. Plodovi se beru dok su nezreli, a sazrevaju nakon berbe. Iako spada u egzotično voće, zbog svog neutralnog ukusa koristi se i za slana jela, sendviče i salate.

KARAMBOLA- zvezdasto, egzotično je voće slatko-kiselog ukusa. Naziv zvezdasto voće dobilo je zahvaljujući poprečnom preseku ove voćke koji izgleda kao zvezda s pet krakova. Potiče s malajskog poluostrva i uzgaja se u mnogim delovima južnoistočne Azije, na Pacifiku i u Kini jer dobro uspeva u toplim i vlažnim, tropskim uslovima. Bogato rađa, od svih tropskih vrsta ima najmanje kalorija (31 kaloriju na sto grama ploda), a bogat je antioksidansima i vitaminima, naročito vitaminom C i B kompleksom. Pri kupovini treba birati, kao i kod nekih drugih tropskih voćki, nezrele, velike, žutonarandžaste plodove, koje zatim treba držati na sobnoj temperaturi kako bi sazreli. Pre upotrebe plodove je treba oprati hladnom vodom i osušiti, a zatim skratiti krajeve i plod preseći poprečno. Treba izvaditi semenke koje se nalaze u sredini. Karambola je obavezna dekoracija koktela i slatkiša zbog svog atraktivnog izgleda, a zbog slatko-kiselog ukusa odlično je u voćnoj salati i soku, a dobro se slaže i sa živinskim mesom. Još uvek se slabo koristi na zapadu.

KIWANO- zovu ga još i bodljikava dinja ili afrički krastavac, a i jeste deo je porodice krastavaca i dinje. Potiče iz Afrike, iz Kalaharija, gde već hiljadama godina znaju za njega i koriste ga, a danas se uzgaja i u Kaliforniji, Čileu, Australiji i na Novom Zelandu. Narandžaste je boje spolja s rogovima, a unutrašnjost je zelena sa belim semenkama. Ukus podseća na krastavac i tikvice, Uobičajeno je da se jede samo pulpa, a seme da se odbaci, mada ima nekih koji jedu i seme (jestivo je), čak i koru. Zbog svoje jarkonarandžaste ili žute kore i bodlji, kivano već svojim izgledom deluje egzotično, a i unutrašnjost je jarko zelena i privlačna. Ukus kivana može da se opiše kao slatko kisela kombinacija banane, limete, marakuje i dinje. Nedeljama može da se održi na sobnoj temperaturi, dok se u frižideru brzo kvari jer ne podnosi niske temperature. Najbolje da se jede u sirovom stanju i to za doručak, jer obiluje vodom i antioksidantima. Lako se seče i može da se vadi kašikom ili da se plod preseče na pola, jednu polovinu nožem sa zaobljenim vrhom ( da se ne bi probila kora) više puta zarežite unutrašnji sadržaj. Zatim tu polovinu pritiskajte iznad činijice kao limun, sve dok sav sadržaj (pulpa, sok i semenke) ne izađe u činiju. Kivano može da se koristi kao parfe ili u salati od plodova mora, može da se meša u salatama sa krastavcem, da se dodaje u smutije, u kolače ili torte. Njegova kora s neobičnim bodljama idealna je dekorativna posuda u kojoj može da se posluže ukusni koktel-zalogaji. Ceđeni kivano s dodatkom soka limete, šećera i mineralne vode postaje sjajno piće za gašenje žeđi tokom vrelih dana. Sadrži mnogo vitamina A, B i C, natrijum i magnezijum, kalijum i gvožđe. Kao i mango, ne sadrži masti, niskokaloričan je, a ima dosta vitamina C. Pruža pravo okrepljenje za organizam jer sadrži uz obilje vitamina i dosta vode i antioksidanasa, pa štiti srce i krvne sudove, poboljšava krvu sliku i jača imunitet, hidrira organizam, čini kosu i kožu zdravijom, jednom rečju smanjuje rizik od kardiovaskularnih bolesti, kancera i raznih infkcija, naravno, uz redovnu upotrebu.

PERSIMON-JAPANSKA JABUKA –KAKI JABUKA- Njeno ime je neobično, a njeno dejstvo takođe. Kaki jabuka je najlepša u zimskim danima. Tada sa njenog drveta otpadne lišće, pa na golim granama ostanu narandžasti plodovi. Tokom svake sezone sazrevanja, voćke mogu menjati oblik. Boja voća varira od svetlo žute do tamno narandžaste. Cela voćka je jestiva osim semenke i peteljke. Plodovi japanske kaki jabuke mogu da budu teški čak do pola kilograma, a u prečniku su oko 5 cm. Opna ploda je prozirna a ispod providne ljuske je mekano meso. U nedozrelom obliku može imati opor, ali u potpuno zrelom ima slatki ukus meda u narandžastom mesu. Najbolje je da birate one plodove koji su meki pod rukom. Tvrdi plod će da sazri za nekoliko dana na sobnoj temperauri, za četriri do pet dana će omekšati i biti idealan za korišćenje. Osim što obiluje vitaminom C, ovo voće ima i dosta biljnih vlakana pa pomaže i u snižavanju nivoa holesterola i u regulisanju varenja. Obiluje i fruktozom, pa se preporučuje dijabetičarima, a kako ima i flavonoide, naročito kvercetin, poželjna je i u lečenju i u prevenciji kardiovaskularnih oboljenja jer štiti organizam od štetnih uticaja slobodnih radikala. Istočnjačka tradicionlna medicina koristi kaki jabuku kao pomoć u lečenju upale creva, hemoroida, bolesti želuca, bolesti jetre i žuči i još mnogo toga. Kaki jabuka je priprodni laksativ, a ima i antibakterijska i antibiotska svojstva.

CRNI SAPOT-Black sapot ( Diospyros digyna) je iz iste porodice kao i kaki jabuka- poznat je i kao čokoladno puding voće zbog smeđe boje pulpe. Ova velika voćka izgleda kao zeleni paradajz. Ima ukus pudinga sa aromom lešnika, a može da se služi sa cimetom, šećerom i šlagom, uz vino.

URME (Dates, Phoenix dactylifera) je vrsta palmi koje rastu u tropima i subtropskim regijama. Zato i spada u egzotčno voće, mada je danas dosta raširena njena upotreba i kod nas i svuda u svetu. Uglavnom se koristi u osušenom obliku. Poznajemo ih u obliku malih, izduženih valjkastih, suvih plodova, raznih varijanti smeđe boje, zavisno od sorte kojih ima mnogo. Osušene urme mogu biti sa zaslađenom glazurom ili bez nje. Mekane su iznutra,vrlo slatke, ukus im podseća na mešavinu čokolade i voća. U kulinarstvu se koriste za dodavanje kolačima, kao prirodni zaslađivač, a može da se napravi i sirup od sušenih urmi koji se takođe koristi za zaslađivanje slatkiša. U arapskom svetu se koriste na brojne načine, dodaju i slanim i slatkim jelima, prave se namazi, sokovi, sosevi. U davna vremena su od urmi pravili i vino, sirće, hleb, a ponegde se to i danas radi. I dan danas se košticama urmi hrani stoka, naročito kamile. Pustinjski narodi koštice urmi suše i melju u brašno od koga prave hleb ili se brašno natopi vodom i od njega se pravi hrana za kamile. Koštice se takođe mogu pržiti i samleti i od njih se pravi ukusan napitak sličan kafi.Za beduine su urme i mleko osnovna hrana. Osim kao sušene, urme mogu da se koriste i kao sveže, ali su kao takve mnogo ređe dostupne i skuplje. Bogate su ugljenim hidratima, najviše fruktozom, ali i biljnim vlaknima, nemaju ni malo masnoća, imaju jako malo proteina, ali su bogate mineralima i vitaminima. Zbog tako koncentrisanog šećera dobre su za sportiste koji sa samo nekoliko pojedenih plodova mogu da povrate energiju. Prirodni šećer koji se nalazi u urmama odlična je alternativa običnom šećeru. Lako se vare i smanjuju osećaj gladi.Urme su jedno od najpopularnijih voća sa impresivnom listom esencijalnih hranljivih materija, vitamina i minerala, potrebnih za normalan rast, razvoj i opšte blagostanje. Voće je bogato dijetalnim vlaknima, antioksidansima, beta karotenom, luteinom i zeaksantinom. Vitalni minerali uključuju gvožđe, kalijum, kalcijum, mangan, bakar i magnezijum, koji pomažu u stvaranju krvnih zrnaca, snižavaju nivo krvnog pritiska, nudeći na taj način zaštitu od moždanog udara i koronarne bolesti srca, održavajući zdrave kosti i zube i neophodni su za mnoge faktore za krv i metabolizam kostiju. Regulišu rad creva, a zbog solidne količine gvožđa popravljaju anemiju. Od urmine palme se koristi i drvo, granje i lišće za pravljenje korpi, ukrasnih predmeta, prostirki i sl., a i sama palma je često sađena kao dekorativno drvo.

PAPAJA – (lat. Carica papaya) je drvenasta biljka poreklom iz tropskih krajeva Amerike. Prvi put je kultivisana u Meksiku, a danas se uzgaja u većini tropskih zemalja, kao i u SAD-u ( Florida, Havaji i dr.). Papaja se još naziva i tropska dinja, jer po ukusu podseća na dinju. Stablo papaje slično je palmi, a plodovi mogu da budu teški i do 10kg. Plodovi su jestivi, slatki, glatke, žute ili zelenkaste boje kore i ovalnog su oblika, a meso ploda je mekano, osvežavajuće, narandžaste je boje i ima crne semenke koje se ne jedu. Spada u trpsko voće. Zrela papaja se konzumira sveža, za pripremu voćnih salata i sokova, a može i da se samo jede isečena na kriške i poprskana limunovim sokom. Zelenu papaju potrebno kuvati kao povrće i takva se dodaje salatama ili slanim jelima. Kada se priprema za jelo, papaju treba preseći uzduž, na dve polovine, kašikom izvaditi semenke, kao kod dinje, i oljuštiti koru. Na sobnoj temperaturi papaja može da opstane 3-5 dana, a u frižideru i do nedelju dana. Papaja sadrži proteolitički enzim papain, koji se koristi za proizvodnju lekova za lečenje gastrointestinalnih poremećaja i resorpciju hematoma. Bogata je likopenom, vitaminom C, kao i važnim mineralima važnim. Što je zrelija, to je veća koncentracija hranjivih materija.

zelena papaja

presek zrele papaje

konzervirana papaja u sirupu

MARAKUJA ILI PASIONFRUIT- (lat. Passiflora edulis) biljna je vrsta iz porodice Passifloraceae. Potiče iz Paragvaja, Brazila i severoistočne Argentine. Imena za ovo voće nisu jedinstvena. U Velikoj Britaniji i SAD-u je zovu passion fruit, u Australiji i na Novom Zelandu je passionfruit, u delu Južne Amerike i i Južnoj Africi je granadilla, u Izraelu je pasiflora, u mnogim zemljama ima lokalna imena. Ime maracujá koristi se u Brazilu, Ekvadoru, Peruu i Paragvaju. Uzgaja se u svim tropskim krajevima širom sveta. Oblik marakujinog ploda može biti okrugao i ovalan. Boja varira od žute do tamnoljubičaste kad sazri, a plod može biti i mekan i tvrd. Unutrašnji deo ploda je sočan i pun semenki koje plivaju u želatinoznoj masi. Pulpa ploda se može jesti sveža, može da se pravi sok, a često se dodaje drugim vrstama voća radi poboljšanja ukusa, obično u voćne salate, kolače i sladoled. Najbolje je zreli plod ostaviti nekoliko dana da dozri radi povećanja slatkoće i poboljšanja ukusa. Dva oblika marakuje se razlikuju po spoljnom izgledu. Svetložuta vrsta je poznata kao zlatna marakuja (engl. Golden Passion Fruit) I može narasti do veličine grejpfruta. Kora je glatka i sjajna. Tamnoljubičasta marakuja je veličine manjeg limuna, manje je kisela od žute marakuje, a bogatija je ukusima i mirisima. U Kolumbiji se ljubičasta marakuja zove gulupa, radi razlikovanja od žute marakuje.

LIMETA- je plod iz porodice citrusa, često se pogrešno zove zeleni limun, ali limeta nije limun. Samo mu je slična. Postojbina joj je Malezija, ali se osim u kuhinjama istočne Azije, mnogo koristi i u Meksiku, na primer, kao i u arapskim zemljama. Po izgledu je nešto manja od limuna, veličina joj ide do 6cm., glatke, jarko zelene boje kore, koja je tanka, a pulpa je vrlo sočna i praktično bez koštica. Spada u egzotično voće, jer po definiciji, raste u tropskim i subtropskim regijama. Postoji više sorti limete-persijska koja ima krupnije plodove tanke kore, mandarina limeta, kefir limeta, mošusna i slatka limeta, kao i divlja limeta i još neke sorte. Limeta je brzo kvarljiv plod, treba je čuvati u frižideru, najbolje u kesi, do 10 dana. Od limete se u kulinarstvu koristi i kora i sok i list. Bilo koji od ovih njenih delova može da se koristi- sok i kora za dresinge za salate (recimo gvakamole), razne marinade za mesa jer ga omekšava, jela kao što su neke supe i jela u tajlandskoj kuhinji, u Indoneziji se često stavlja u jela list kefir limete; dodaje se u sokove i koktele (Mohito koktel obavezno se pravi sa limetom). Limeta se odlično slaže sa ribom i drugim morskim plodovima, kao i limun; koristi se, opet kao i limun, da se prelije njenim sokom voće i povrće koje brzo oksidira, da bi se sprečilo da ono potamni; vrlo je dekorativna i često se u tom smislu i koristi. Dobro se slaže sa ljutom alevom paprikom, pa se često koristi u meksičkim jelima. Od limete se pravi poseban začin za arapska jela koji se zove lumi, a pravi se tako što se limeta skuva u slanoj vodi, pa suši na suncu. Limeta je dobar izvor biljnih vlakana, puna je minerala i vitamina korisnih za naš organizam, a ne sadrži praktično masnoće i natrijum, tako da dobro deluje na krvne sudove, ima dosta vitamina C, pa je dobra i za jačanje imuniteta, niskokalorična je.

suva limeta, lumi

SIBIRSKI LIMUN– je voće iz grupe citrusa, koje se kod nas pojavilo u skorije vreme, a poznato je i pod nazivom trolisni limun ili kao japanska, odnosno, kineska gorka pomorandža. Plodovi su okrugli, žuti i prekriveni su sivkastim, mekim dlačicama, veličine oko 5 cm. Većinu unutrašnjosti zauzimaju krupne semenke, kojih ima do 6 u svakom režnju.Sličan je po izgledu limunu, otuda potiče i naziv. Cvetovi sibirskog limuna manje su mirisni od cvetova običnog limuna. Broj sorti koje se mogu naći je mali. Plod je gorak ili veoma kiseo, pa nije jestiv u sirovom stanju, ali od njega može da se pravi marmelada. Može da se koristi i kao začin pošto se osuši i samelje.

KUMKVAT- je voće koje potiče iz jugoistočne Azije. Zovu ga i kineska pomorandža. Spada u citrusno voće, ali za razliku od ostalih citrusa uspeva i u uslovima gde je klima nešto hladnija. Raste kao zimzeleni grm ili malo drvo. Kao i većina citrusa ima bele, mirišljave cvetove. Plod liči na malu, izduženu pomorandžu, mada ukusom više podseća na mandarinu. Za razliku od obične pomorandže, kumkvat se jede ceo, uključujući i koru i ima vrlo specifičan, slatko-kiseo ukus. Pre jela, preporučuje se da plod protrljate, kako bi se iz kore otpustila što veća količina slatkaste arome. Zbog svog ukusa koristi se u pripremi sokova, sirupa i brojnih poslastica, šejkova, džemova, želea i bombona. Kao i svi citrusi, odličan je za ubrzanje metabolizma, bolje varenje masne hrane, bogat je jako vitaminom C, antioksidansima, biljnim vlaknima, pa redovnom upotrebom štiti organizam od kancera, upala, kardiovaskularnih oboljenja. Kumkvat treba čuvati u frižideru zatvorenog u kesu i ne dugo.

POMELO (lat. Citrus maxima)–potiče iz jugoistočne Azije i poznat je i kao tajlandski grejpfrut, jer izgleda kao hibrid grejpfruta, ali to nije. Pomelo je posebna vrsta i ima najkrupnije plodove od svih citrusa, mogu biti teški do par kilograma. Za tržište se gaje sorte sa manjim plodovima, jer ih kupci radije kupuju. Plod ima debelu, čvrstu koru, a ukus pomela je sladak i pomalo kiselkast, boja može biti crvena, bela ili roze. Bele sorte su kiselije, a crvene i roze slađe. Posle ljuštenja debele kore, poželjno je sa kriški pomela skinuti i belu membranu(lako se skida) jer je dosta gorka. Pomelo može da se ukršta s drugim citrusima-mandarinom i limunom, a posađeno drvo daje plodove tek kroz 8 godina, pa treba imati strpljenja. Kao i ostali citrusi, pomelo je niskokaloričan, bogat biljnim vlaknima i oligomineralima, vitaminima, naročito C vitaminom. Zato je redovna konzumacija dobra za jačanje imuniteta, popravljanje varenja, prevenciju kardiovaskularnih oboljenja, kao i nekih drugih hroničnih bolesti. U kineskoj kulturi, on je simbol prosperiteta i sreće, a često se nalazi kao obavezni deo brojnih tradicionalnih jela.

CRVENA BANANA( Musa velutina)- Banana je jestivi plod nekoliko vrsta zeljastih biljaka. Ima ih različitih veličina, boja i čvrstine; plod je izdužen i zaobljen, s mekim mesnatim delom bogatim skrobom i pokriven korom koja može biti zelena, žuta, crvena, purpurna ili braon kada uzri. Uzgaja se prvenstveno zbog ploda, ali i kao ukrasna biljka. Smatra se jednom od najstarijih voćki, a da potiče iz južne Azije. U nekim zemljama, banane koje se koriste za kuvanje zovu se "plantains", što ih razlikuje od desertnih banana. U kulinarstvu se koriste i za slana jela, za prženje, a pre svega za kolače i deserte, i u svežem stanju.

Crvena banana nije crvena unutra, samo je kora crvenkasta i dosta je tvrđa od obične, desertne banane, ukus je sličan.

Plantana, banana za kuvanje

drvo banane sa cvetom

LIČI –azijska trešnja je egzotično voće poreklom iz Azije. Omiljeno kinesko voće sa dugom istorijom gajenja. Drvo ličija je zimzeleno i raste i do 15m i odgovaraju mu blage zime i topla leta, a gaji se i zbog ukusnih plodova i kao ukrasno drvo-belo-žuti cvetovi prelepog mirisa zbog čega ovo drvo ima divan izgled. Plod ličija je okrugao ili srcoliki, sa korom crvenkaste boje, a u unutrašnjosti se nalazi ukusan, beli mesnati deo, osvežavajućeg slatkasto-kiselog ukusa sličnog grožđu. Ipak, ukus može da se razlikuje zavisno od zemlje u kojoj se gaji, što zavisi od zemljišta i klime. U pulpi ima smeđe semenke. Plodovi rastu u grozdovima. Ponekad imaju modro plavu boju, zbog čega liče na šljive, pa ih zovu i kineske šljive. U prodavnicama se prodaju uvek u grozdovima jer se brzo kvare. Treba ga čuvati u frižideru gde može da se održi i do mesec dana, a na sobnoj temperaturi se kvari za 2-3 dana. Plod ličija se koristi za voćne salate najviše, ali i za kompote, kolače i kao svež, a odlično se slaže uz mango, dinje i trešnje. U zemljama Južne Amerike koriste ga za dobijanje soka i slatkog nektara. Takođe, čaj od ličija je izuzetnog ukusa. Pulpa ličija može da se zamrzne. Liči je bogat vitaminima, vlaknima, antioksidansima, dobar je za lečenje anemije jer pojačava stvaranje crvenih krvnih zrnaca i apsorpsiju gvožđa, dobar je diuretik, kao i za poboljšanje varenja i smanjenje visokog krvnog pritiska-naravno, uz redovnu upotrebu.

RAMBUTAN- je egzotično voće ( lat. Nephelia Lapazium) poreklom iz jugoistočne Azije U Indiji se gaji u južnim državama. U Vijetnamu ga zovu chom-chom, što znači „neuredna kosa“. Plodovi su mali, crveni, deluju egzotično i čudno, sa vatrenocrvenom „kosom“, podsećaju na ježa, a unutrašnjost je veoma slična plodu ličija sa skoro istom teksturom i ukusom, što i nije čudno jer pripada grupi tropskog voća kao i liči, mamonzilo i dugan. Unutrašnjost ploda je belo, ovalno i sočno meso, pomalo kiselo, ima prečnik od 1-2 centimetra. Ima malo smeđe seme koje se koristi za dobijanje industrijskog ulja. Plodovi rastu u grozdovima kao i liči. Drveće ima dva roda, manji sredinom proleća, a veći u kasnu jesen. Ovo voće je bogato vitaminom C.

LONGAN- pripada istoj porodici kao i rambutan i liči. U Kini ga zovu zmajevo oko jer i izgleda kao očna jabučica u kojoj se čak vidi zenica, tj. seme ploda. Plod visi na drvetu u grozdovima, okrugao je, prečnika oko 2,5 cm. Kora je žuta, tanka i kožasta sa sitnim dlačicama, a meso je providno, dok je seme krupno i crno sa kružnom belom mrljom u osnovi (ovo daje iluziju oka). Meso ima mošusni, slatki ukus, ali je manje aromatičnog ukusa od ličija. Zreo plod se lako ljušti, kora nije jestiva, kao ni seme. Za razliku od ličija, plod longana je nešto suvlji, pomalo podseća na urmu po teksturi. Jede se sirov, kao i drugo voće, ali može da se koristi u azijskim supama, jelima, desertima i slatko-kiseloj hrani, bilo kao sveže ili sušen plod, a može i da se konzervira u sirupu. Za razliku od svežeg voća, koje je sočno i belo, meso sušenog longana je tamno braon, skoro crno. Osušeni longan se često koristi u kineskoj kuhinji i kineskim slatkim desertnim supama. Koristi se u kineskoj terapiji hranom i biljnoj medicini, veruje se da ima opuštajući efekat.

JACKFRUIT- voće iz porodice duda i smokava, poreklom je iz južne i jugoistočne Azije. Najupadljivija karakteristika ovog voća je njegova veličina jer može da dostigne 80 kilograma. Drvo jackfruita rodi 200 plodova godišnje, a starije drveće i više-do 500. Kora jackfruit-a je tvrda, izcrtana trabekulama,miriše na dinju, a iznutra miriše slatko, skoro kao gumene bombone. U unutrašnjosti se nalaze velike semenke, ima ih od 100 do 500 u jednom plodu, a jede se narandžasto meso koje ih okružuje. Samo voće je slatkog ukusa, kao dinja ili kiselkasta banana, i često se koristi za deserte. Džekfrut se obično koristi u kuhinjama južne i jugoistočne Azije. Mogu da se jedu i zreli i nezreli plodovi. Može da se konzervira ili zamrzava. Pri uzimanju mesa iz ploda, luči se mlečni sok koji je jako lepljiv i teško se skida sa kože, ne može sapunom i vodom, već se skida rastvaračima. Može da se koristi za pravljenje raznih jela, kremova, kolača, ili pomešan sa obrijanim ledom kao es teler u Indoneziji ili halo-halo na Filipinima. U južnoj Indiji tradicionalno jelo za doručak je od jaskfruita sa pirinčem, a listovi džekfruta se koriste kao omotać za kuvanje na pari. Od džekfruta se mogu pripremati punjena testa kao neka vrsta knedli. Zrelo meso džekfruta se ponekad seče, prži ili suši i prodaje kao čips od džekfruta. Seme zrelog voća jestivo je nakon kuvanja i kažu da ima mlečni, slatki ukus sličan brazilskim orasima. Mogu da se kuvaju ili peku. Kada su pečene, ukus semenki je sličan kestenu. Seme se koristi kao grickalica (kuvanjem ili pečenjem) ili za pravljenje deserta. Na Javi se seme obično kuva i začini solju kao užina. U Indiji se koristi nezreli jasckfruit u obliku tradicionalnog karija uz mešavinu sočiva i povrća. Ukus nezrelog jackfruita podseća na ukus srca artičoke. Mladi listovi su dovoljno nežni da se mogu koristiti kao povrće. U vegetarijanskoj ishrani može da zameni meso jer nezreli džekfruit ima ukus svinjskog mesa. Slatki preparat pod nazivom chakkavaratti (džem od džekfruta) pravi se tako što se komadići voćnog mesa muttomvarike ( sorta indijskog jackfruita) začine u jaggeri, mogu se čuvati i koristiti mnogo meseci. Plodovi se jedu sami ili kao prilog pirinču. Sok se iscedi i pije direktno ili kao prilog. Sok se ponekad kondenzuje i jede kao bombone. Seme kuvaju ili peku i jedu sa solju i ljutim čilijem. Koriste se i za pravljenje pikantnih priloga sa pirinčem. Džekfrut se može samleti i napraviti pasta, zatim rasporediti preko prostirke i ostaviti da se osuši na suncu kako bi se stvorio prirodni slatkiš za žvakanje. Bogat je vitaminima grupe B, biljnim vlaknima, šećerima, a malo ima masti i proteina, pa se smatra zdravom namirnicom..

U Indoneziji i Maleziji ovo voće zovu NANGKA. Naučnici smatraju da bi ovo voće- nangka- moglo da reši problem gladi u svetu. Gajenje ovog voća je jednostavno jer je ovo voće otporno na štetočine, bolesti i visoke temperature. Osim toga, namena mu je višestruka. Lišće sa stabla nangke je izvor hrane za domaće životinje, od kore nangke dobija se pigment koji daje karakterističnu smeđu boju odeće budističkih redovnika u jugoistočnoj Aziji, a stabla nangke proizvode lepljivu materiju koja se može koristiti kao lepak. Stablo nangke koristi se i za proizvodnju različitih muzičkih instrumenata, nameštaja i stolarije.

drvo jackfruita

DURIAN- Durijan predstavlja ime za nekoliko vrsta drveća koje pripadaju rodu Durio. Potiče iz jugoistočne Azije, a ime ima koren u malajskoj reči duri, što znači šiljak, jer plod ima brojne šiljaste izraštaje na kori. Ovo je jako zanimljivo kontraverzno voće - zbog neprivlačnog izgleda i nepodnošljivog smrada deluje nejestivo, a zapravo je jako slatkog orašastog ukusa. Postoji oko 30 priznatih vrsta durijana, od kojih je trećina jestiva. Durio zibethinus je jedina vrsta dostupna na međunarodnom tržištu, sve druge vrste se prodaju samo u lokalnim regijama. Među sortama D. zibethinus, tajlandske sorte su slađe i imaju manje izražen miris od malajskih. Plod durijana je prepoznatljiv po svojoj znatnoj veličini, snažnom mirisu i ogromnoj ljusci pokrivenoj trnjem. Može porasti i do 30 cm. dužine i 15 cm. u prečniku, a obično je težine od jednog do tri kilograma.Oblik ploda varira od duguljastog do okruglog, a boja kore od zelene do smeđe, dok je meso bledožuto do crveno, u zavisnosti od vrste. Neki ljudi smatraju da durijan ima prijatnoslatki miris, dok drugi smatraju da ima odvratan miris. Miris je opisan različito — kao truli luk, terpentin ili sirova otpadna voda. Durijani različitih vrsta mogu imati značajno različite arome. Na primer, crveni durijan (D. dulcis) ima ukus karamele sa mirisom terpentina, dok durijan s crvenim mesom (D. graveolens) ima miris prženih badema. Plodovi durijana se koriste za pravljenje tradicionalnih malajskih bombona i drugih lokalnih poslastica kao što su led kacang, dodol, lempuk, ružičasti keksi, sladoledi ( Es durijan u Indoneziji), milkšejk, munkejk, jula i kapućino. Jedino se na Filipinima isključivo jede u poslasticama. Na Tajlandu se često jede svež sa slatkim lepljivim pirinčem. Nezreo durijan se može kuvati kao povrće. Stepen zrelosti utiče na ukus. Semenke durijana su veličine kestena, jestive su i jedu se kuvane, pečene ili pržene u kokosovom ulju.

MONSTERA DELICIOS-raste u južnoameričkim kišnim prašumama, a takođe je popularna kao ukrasna sobna biljka. Plod sazreva samo u područjima sa veoma toplom klimom i potrebno mu je godinu dana da sazri. Plod je žut i valjkastog oblika, po izgledu sličan banani, a ukus mu podseća na ananas. Kad se plod ubere, ispusti neprijatan miris, ali je vrlo ukusan.

ŠEĆERNA JABUKA (Annona squamosa) –poreklom je iz srednje Amerike, ali je preneta u zapadnu Indiju od strane španskih trgovaca, gde se i sada dosta gaji. Tamo je zovu pomalo iskrivljenim imenima od naziva anona, kako je zovu u postojbini. Popularna je u Americi. Plod ove biljke je konusnog oblika, prečnik mu je od 5-10 cm. Dostiže težinu od 100 do 250 gr. Spolja je plod pokriven kožom koja podseća na krljušt, boja joj varira od svetlo do modro zelene. Postoji čak i jedna indijska sorta crvene boje. Pulpa ovog voća je uglavnom bela do svetlo žuta, kremasta, pa ovo voće zato zovu puding jabuka ili krema jabuka( na pr. na Filipinima). Unutar pulpe je dosta crno-smeđeg semena koje je otrovno, mada se sada razvijaju sorte skoro bez semena (na Kubi). Od tih semenki se dobija ulje koje se koristi kao pesticid. Osim toga, ukrštena je ova šećerna jabuka i cherimoya iz istog roda i dobijen je hibrid Atemoy koji, iako podseća po teksturi na šećernu jabuku, ima drugačiji ukus, više sličan ananasu (otuda i ime). Plod šećerne jabuke je sladak i može se jesti svež, može da se propasira da bi se odvojile semenke i da se onda koristi za pravljenje sladoleda ili drugih poslastica, ali isključivo bez termičke obrade. Za razliku od nekog drugog egzotičnog voća, ovo voće je dosta kalorično, ima mnogo gvožđa, a i vitamina, pa se preporučuje rekonvalescentima i drugima kojima je potreban oporavak. Lišće se dosta koristi u narodnoj medicini naroda srednje Amerike i Indije.

CHERIMOYA -tropska jabuka ili krema jabuka ( custard apple) je listopadna biljka koja raste u planinskim područjima Južne Amerike, pripada rodu Annona. Plod ima žuto-zelenu, bodljikavu koru, a pulpa unutar kore je bela i kremasta, sočna, osvežavajućeg ukusa kao mešavina ananasa, banane i papaje. Cherimoya se bere dok je još čvrsta jer sazreva na sobnoj temperaturi na sunčanom prozoru. Kad je zrela, pod pritiskom prsta ostaje trag, kao i kod avokada. Bogata je vitaminom C, kalcijumom i gvožđem. Koristi se za sprečavanje acidoze, lošeg daha, zatvora, kao i upale urinarnog sistema. Možete je koristiti u voćnim salatama, frapeima i ostalim slasticama. Zbog kremaste teksture ovo voće zovu i krem od jabuke. Ako je verovati Marku Tvenu, ovo je najukusnije voće koje ljudi mogu da probaju.

SOURSOP-guanabana-graviola-potiče iz srednje Amerike, a pripada rodu takozvanih „kremastih jabuka“. Plodovi su tamnozeleni i bodljikavi, jajoliki i mogu biti dugi do 30 centimetara ,umereno čvrste teksture. Meso ima teksturu banane, aromatično je, kiselo, beličasto i vlaknasto, a ukus mu je mešavina manga i ananasa. Kod ploda jestiva je pulpa, a crne semenke nisu, neprobavljive su. Pulpa koristi za pravljenje voćnog nektara, smutija, napitaka od voćnih sokova, kao i bombona, sorbeta i aroma za sladoled. U Indoneziji slatkiš dodol sirsak pravi se tako što se kisela pulpa kuva u vodi i dodaje šećer dok se smeša ne karamelizuje i stvrdne. Soursop je takođe uobičajeni sastojak za pravljenje svežih voćnih sokova koje prodaju prodavci ulične hrane. Na Filipinima se zove guiabano i jede se zrelo ili se koristi za pravljenje sokova, smutija ili sladoleda. Ovo voće je niskokalorično, ima dosta vitamina C i antioksidanasa, bogato je biljnim vlaknima i dobro je za varenje, a redovnom upotrebom i u prevenciji mnogih hroničnih oboljenja.

PITAYA-dragon fruit, zmajevo voće. Kao i većina egzotičnog voća, potiče iz srednje i južne Amerike, mada je danas raširena i u Aziji. Neobičnog je izgleda, raste kao puzavica, jer nema svoje čvrsto stablo nego se oslanja na druga stabla. Zanimljivo je da cveta noću i da je oprašuju slepi miševi, što je razumljivo jer noću nema ni ptica ni insekata koji bi je oprašivali. Plod pitaje je okruglastog oblika, kora je najčešće crvene ili ređe žute boje, ima po kori izraštaje. Unutrašnjost ploda je bela kod sorti sa žutom korom i jedne sorte sa crvenom korom, dok je kod druge sorte sa crvenom korom i pulpa crvena. Kod svih sorti po mesu ploda ima brojnih, sitnih, crnih semenki čiji ukus podseća na lešnik. Plodovi variraju u težini od 150 do 600 gr., mogu da dostignu dužinu od 12cm. Ukus pitaje liči na ukus kivija, sladak je, mada ima i sorti sa kiselijim ukusom. Za mnoge pitaja je prilično bezukusno voće. Žuta pitaja je vrlo osetljiva na transport i verovatno iz tog razloga nije baš raširena, ali može da se suši i tako koristi u musliju ili kao zdrava grickalica. Sveža pitaja može i samo tako da se jede ili da se koristi za pravljenje sladoleda, deserata ili da se cedi kao sok od koga se pravi „ Aqua de pytaia“. Može čak da se koristi i za neka slana jela sa ribom, kao povrće. Pitaja je niskokalorična, puna je vitamina, naročito B grupe, ima antioksidanse, a njene semenke sadrže dobre omega masti. Prirodni je diuretik i veoma je korisna za osobe na dijeti, kao i u prevenciji brojnih oboljenja. Ipak ne treba preterivati sa konzumiranjem pitaje, jer može da izazove dijareu. Korisna je redovna uoptreba pitaje u prevenciji kardiovakularnih i bubrežnih oboljenja i u regulisanju telesne težine. Ovo se sve odnosi samo na korišćenje svežeg ploda. Naučnici još uvek ispituju efekte ovog voća.

sorte pitaje

OPUNCIJA (Opuntia ficus-indica)-svekrvin jezik je grmoliki, razgranati kaktus, poreklom iz Meksika, ali je danas raširen u svim tropskim i subtropskim oblastima sveta, a kao samonikla biljka se može naći i duž jadranske obale. Ima krupne, sočne i ukusne, jestive plodove koji se nazivaju još i indijske smokve. Veličine su jajeta, a kora im je crvena, žuta ili ljubičasta. Plod je spolja prekriven sitnim trnjem i prilično ga je teško očistiti. U plodu ima malo semena, ili ga nema uopšte. Jestivi su i sirovi, a mogu da se prerađuju u džemove. U nekim zemljama pripremaju se i cvetovi, kao ukusno bareno povrće. Plodovi opuncije imaju mnogo biljnih vlakana, obiluju gotovo svim vitaminima, antioksidansima, niskokaloričnii su, imaju i veliki procenat vode, pa su dobri za rehidraciju.

PEPINO- je voće koje se koristi u srednjoj Americi više hiljada godina.Plod je krupan, od 10-20 cm, kad je zreo kora mu je tamnožuta i prošarana ljubičastim linijama. Zreo plod je mek i ima divan miris Ovako zrelo voće ima sladak ukus koji podseća na dinju i krušku. Pepino se dobro održava u frižideru do mesec ipo, a na sobnoj temperaturi oko 3 nedelje. Pepino može da se jede s korom, kao jabuka, a može i da se ljušti ( onda brzo potamni, baš kao i jabuka). Pepino može odlično da ide uz parmsku pršutu, a od ovog voća se prave i ukusni sokovi i napici. Srednje je kaloričan, a ima dosta vitamina.

TAMARILO-sve u vezi ovog voća je neobično. Poreklo mu se ne zna tačno, u divljini nikada nije pronađen, a ime mu je izmišljeno da bi se razlikovao od paradajza na koji neobično liči, zato ga i zovu „paradajz sa drveta“. Njegovo gajenje se svodi uglavnom na manju baštensku proizvodnju. Plod je ovalan,dug oko 4-5 cm, glatke i sjajne kože, ponekad raste u grozdovima. Boja može da varira zavisno od sorte od bledo žute do jarko crvene i ljubičaste, dok je sočno meso narandžasto ili žuto. Ukus ploda je ne praviše sladak, oštriji, liči na pomešan ukus paradajza i marakuje. Kora nije dobra za jelo, žilava je i gorka. Tamarilo mmože da se jede na razne načine, kao svež, u poslasticama uz dodatak šećera, za pravljenje šejkova, sokova, kao i u slatama, sosevima( odličan je za sos za prelivanje mesa, a sa dodatkom šećera slaže se s jagnjetinom i ribom), čatnijima, čak i sendvičima i supama. Ponekad se peče na roštilju i uopšte, koristi kao zamena za paradajz na koji i liči. Na Novom Zelandu tamarilo je ključna komponenta u nadevu nacionalnog jela, jagnjećeg pečenja, a Peruanci prave pikantni sos od tamarila i zelene paprike. Ima upotrebu i u narodnoj medicini.

BUDINA RUKA (fingered citron-prstoliki limun) ima oblik koji zaista podseća na ljudsku ruku sa više prstiju. Pre jela ne treba mu skidati koru, samo ga treba iseći po dužini. Unutrašnjost liči na limun. U kulinarstvu od ovog voća mogu da se prave džem, kandirano voće, sladoled, sorbe i liker. Intenzivnog je mirisa,pa se koristi kao osveživač odeće i prostorija. U Kini i Japanu voće sa zatvorenim „prstima“ – koji podsećaju na ruku koja se moli, nosi se kao verska ponuda u budističke hramove.

SALAK ili zmijsko voće (Salacca zalacca) taj naziv duguje svojoj upečatljivoj spoljašnjosti koja ga ističe. Zbog svoje crvenkasto-braon kože sa preklapajućim ljuskama liči baš na zmiju. Raste u Indoneziji, Maleziji i Brunrejima, a postoji najmanje 30 sorti od kojih se izdvajaju dve: Salak pondoh iz Yogyakarata pokrajine i Slak Bali sa ostrva Bali. Plodovi su veličine smokve, sa zašiljenim krajevima. Ova sorta ima slatko-kiselo meso čiji je ukus mešavina ananasa i soka od limuna. Koža može izgledati gruba i čvrsta, ali izgled vara, salak se lako ljušti. Meso unutar kože varira u boji od žuto-bele do ružičaste. Zalogaj salaka podseća na hrskavu jabuku.

KUMOI ili NAŠI KRUŠKA( Pirus pirifolia) je vrsta kruške poreklom iz istočne Azije. Plod ovog drveta poznat je pod mnogim imenima: azijska kruška, japanska kruška, kineska kruška, korejska kruška bae, tajvanska kruška i naši kruška. Tradicionalno u istočnoj Aziji cvetovi drveta su popularni simbol ranog proleća i uobičajen je prizor u baštama i na selu. Iako stablo liči i pripada porodici krušaka, plod više liči na jabuku. Većina sorti pripada grupi Akanashi i imaju žućkasto-braon koru, dok sorte Aonashi imaju žuto-zelenu koru. Plodovi mogu da budu dosta krupni, mirisni su, a zbog visokog sadržaja vode je osetljivo na dodir, pa mora da se umotava i čuva na suvom i hladnom mestu. Voće se uglavnom jede oljušteno i sirovo jer sadrži puno vode, ima hrskavu, zrnastu teksturu i nije pogodno za pravljenje džemova ili kolača.

GUAVA-voće koje potiče iz srednje Amerike, ima ih više vrsta.Najčešća vrsta koja se jede, i ona koja se često naziva jednostavno "guava", je guava jabuke (Psidium guajava), a postoji i guava trešnje sa žutim plodovima i guava jagode na pr. Plodovi guave obično su dugi 4 do 12 cm., okrugli su ili ovalni, zavisno od vrste. Imaju izražen, tipičan miris, sličan korici limuna, ali manje oštar. Spoljašnja koža može biti gruba i gorka ili mekana i slatka. U zavisnosti od vrste, koža može biti bilo koje debljine, dok je nezrelo voće je zelena, a kad uzri žuta, smeđa ili zelena. Pulpa iznutra može biti slatka ili kisela i prljavobela („bele” guave) do tamno ružičaste („crvene” guave). Seme u centralnoj pulpi variraju po broju i tvrdoći, u zavisnosti od vrste. U zemljama centralne i Latinske Amerike, popularan je napitak agua freska se često pravi od guave. Celo voće je ključni sastojak punča, a sok se često koristi u kulinarstvu za sosove (tople ili hladne), u pivu, bombonima, sušenim grickalicama, voćnim pločicama i desertima. Pulkue de guava je popularno alkoholno piće u ovim regionima. U mnogim zemljama, guava se jede sirova, obično seče na četvrtine ili jede kao jabuka; jede se i sa prstohvatom soli i bibera, kajenskim prahom ili mešavinom začina (masala). Na Filipinima, zrela guava se koristi u kuvanju siniganga. Guava je popularna grickalica na Tajvanu, prodaje se sa paketima suve šljive u prahu pomešanom sa šećerom i solju za umakanje. U istočnoj Aziji, guava se obično jede sa mešavinom slatkih i kiselih suvih šljiva u prahu. Sok od guave je popularan u mnogim zemljama. Voće se takođe često uključuje u voćne salate. Zbog visokog nivoa pektina, guava se uveliko koristi za pravljenje bombona, konzervi, želea, džemova i marmelade (kao što su brazilska goiabada i kolumbijski i venecuelanski bokadilo), i kao džem od marmelade koji se servira na tostu. Crvena guava se može koristiti kao osnova za slane proizvode kao što su sosevi, zamena za paradajz, posebno da bi se smanjila kiselost. Ulje od semena guave takođe može da se koristi u kulinarstvu. Guava je niskokalorično voće, bogata je biljnim vlaknima, ima dosta vitamina C i drugih vitamina i minerala.Napitak se može napraviti od infuzije plodova i listova guave, koja se u Brazilu naziva cha-de-goiabeira, odnosno "čaj" od lišća guave, koji se smatra lekovitim.

FEIJOA-(Acca selloviana) ILI ananas guava ili guavasteen, malo zimzeleno drvo, srodno guavi. Poreklom je iz južnog Brazila, Paragvaja, Urugvaja i delova Argentine i uzgaja se u blagom sušnom podneblju zbog svog slatkog voća. Zdravo drvo feđoje može imati prinos od 200 kg po sezoni. Krunični listići cveta imaju osvežavajuće sladak ukus i u zemljama iz kojih potiče feđoja se koriste za jelo i kao dodatak raznim napicima. Plod je težine od 15 do 50 grama i više. Boja nezrelog ploda spolja je tamno zelena, dok je zreo plod više žućkaste boje, unutra je čvrsto meso, krem-bele boje, slatko-nakiselo. Ukus podseća na ananas i šumsku jagodu. U plodu ima 25 do 50 veoma sitnih semenki, koje se pri jelu ne osećaju. Zanimljivo je da je ukus ploda bolji u hladnijim klimatskim uslovima. Kora nije jestiva. Zreli plodovi imaju sklonost ka opadanju, a najlakše se prepoznaju pritiskom. Ako su prezreli, pulpa oko semenki potamni, ali dalje je dobra za jelo, iako je manjeg kvaliteta. Na sobnoj temperaturi ne izdržava dugo, najviše do 7 dana, a pri visokim temperaturama svega 3-4 dana. Na Novom Zelandu dubokosmrznute izdržavaju i do godinu dana bez gubitka u kvalitetu, što ne važi za kalifornijske sorte. Svaka zemlja u kojoj se danas feđoja gaji ima svoje sorte. Među najbolje sorte smatraju se sledeće: Andre je francuska sorta. Čojseana je kalifornijska sorta, jedna od najkrupnijih, plod dostiže 120-140 g. Superba je takođe kalifornijska sorta, ali, za razliku od Čojseane koja neredovno rađa, ona je dosta rodna. Plodovi su joj dosta manji,oko 45 g. Anaseuli II je gruzijska sorta, plod je prosečno 70-80g. Lenkoran je azerbejdžanska sorta, plodovi su joj krupni, ovalni, mase oko 30 g. Koristi se uglavnom u svežem stanju. Postoje i mnoge druge sorte: Apollo, Gemini, Kakapo,Pounamu, Opal star...koje se razlikuju kako po veličini ploda, po ukusu i po vremenu dozrevanja. Od Feđoje se na Novom Zeladnu pravi vino, vodka i jogurt, marmelada, sladoledi itd. Može se jesti sirova, tako što se prepolovi i kašičicom se vadi pulpa. Kad se oljušti treba je staviti u slani rastvor ili vodu sa dodatkom limuna da ne oksidira i potamni. Može da se koristi u pudinzima , kremovima, kolačima, za pravljenje sirupa, marmelada, džemova, želea i soseva. Zahvaljujući sadržaju eteričnih ulja u pokožici, redovna upotreba feđoje povoljno utiče na čovečiji organizam. Plodovi sadrže visok procenat vitamina C, ali druge vitamine: B, F, PP i druge. Naročito je bogata jodom, pa redovnom upotrebom je moguća prevencija gušavosti. Pored vitamina sadrži i šećere, jabučnu kiselinu, pektin i druge hranljive i lekovite materije.

YANGMEI ili kineska jagoda gaji se već više od 2000 godina u južnoj Kini. Plod je sfernog oblika, obično 1,5 do 3 cm, a ima ih i do 4cm. Površina je kvrgava, debele kože, grimizno crvena, ali može varirati od bele do ljubičaste, sa sličnom ili nešto svetlijom bojom mesa. U sredini je jedno seme, prečnika oko polovine prečnika celog ploda. Meso je slatko i veoma kiselo. Osim sveže konzumacije, voće se može sušiti, konzervirati, natopiti u baijiu (kineski liker) ili fermentisati u alkoholna pića, kao što su vino, pivo ili kokteli. Suvo voće se često priprema na način suvog huameija,tj.kišeljenja sa aromama kao što su sladić. Sok je brendiran kao "Iumberri" pod kojim je zaštićen u EU. U provinciji Junan u Kini postoje dve glavne vrste jangmeja, kiseli tip koji se koristi za pravljenje sušenog voća i slatki tip koji se koristi za sokove i sveže jelo. Na Filipinima se suše i čuvaju u salamuri i sirćetu i prave se u champoi, lokalnu verziju kineskog huameija.Drugi načini upotrebe su: flaširani pasterizovani sok ili mešavine sokova, aroma jogurta,mešani džem i pakovanje u konzerve u sirupu. Drvo se koristi kao ukras za parkove i ulice. To je takođe tradicionalno drvo koje se koristi u sastavljanju klasičnih istočnoazijskih vrtova. Kora drveta se koristi za pravljenje boje.

AKEBI voće-je voće koje raste na Dalekom istoku, zovu ga i čokoladno vino zbog ukusa pulpe. To je drvenasta puzavica, a plod je ljubičasta mahuna koja sadrži belu, poluprovidnu želatinastu pulpu koja je blago slatka i puna semenki. Kora mu je jestiva, iako nije slatka, pomalo je opora. Ukus se u velikoj meri razlikuje kod akebija, čak i unutar iste vrste, od toga da podseća na mešavinu banane, marakuje i ličija, do toga da su neke čak neukusne. Plod se uglavnom koristi za punjenje mesom, kao tikvice. Kako je to puzavica, njene grane se koriste za pletenje korpi. Dobar je diuretik i pojačava lučenje mleka kod dojilja.

ceo plod

unutrašnjost ploda

akebi plod iseckan

AKI voće (Blighia sapida) -to je voće poreklom iz zapadne Afrike, preneto na Jamajku, gde je danas nacionalno voće. Osim na Jamajci, gaji se i u svim karipskim zemljama. Upotreba mu je mala, jer sadrži neke opasne supstance, pa se ne koristi u sirovom stanju. Kuvanjem neotvorenog ploda od bar 10 min. te se supstance uništavaju, a voda u kojoj se plod kuvao nije za upotrebu i treba je baciti. Plodovi su u obliku kruške, žuto-crveni kad su zreli, dok nezreli plodovi su zelenkaste boje.Pri sazrevanju plod puca, pa nastaje pukotina, i vidi se belo meso koje se sastoji iz 3 dela, a na vrhu svakog dela ima po jednu veliku semenku koja se ne jede. Meso ploda ima orašast ukus. Od aki voća se mogu kuvati različita jela. Na Jamajci, Aki se obično pomeša sa usoljenim bakalarom u sosu od crnog luka, bibera i drugih začina. Kada usoljeni bakalar nije dostupan, aki se jede uz drugu ribu ili meso ili samostalno. Može se koristiti i za pripremu deserta i džemova. Pakuje se i u konzerve i izvozi svuda po svetu. Plodovi sadrže omega 6 masne kiseline i obilje vitamina B grupe. Ostalih nutrijenata ima mnogo manje. Drvo je jako lepo, dekorativno i često se sadi u parkovima i baštama.

raspuknut aki plod

CUPUACU( kupuaso)-rođak je kakaoa, ali za razliku od kakaoa ima malo kofeina. Izvorno potiče iz Amazonskog basena, prirodno se uzgaja u džunglama Kolumbije, Bolivije i Perua i na severu Brazila. Plod ovog voća je veličine dinje, vrlo ukusan, ukus mu je mešavina čokolade, banane, ananasa i kruške, tako da ga zovu i kolač sa drveta. Bela pulpa cupuacua često se koristi u desertima, sokovima i slatkišima. Čokolada napravljena od cupuacua, veoma slična onoj od kakaoa, naziva se cupulate. Pulpa voća cupuacu se konzumira širom Centralne i Južne Amerike, posebno u severnim državama Brazila, gde ga jedu sirovog ili ga koriste za pravljenje slatkiša, a i koristi se i za pravljenje sladoleda, snack barova i drugih proizvoda. Od ovog voća pravi se Cupuacu puter koji ima nisku tačku topljenja (otprilike 30 °C) i teksturu meke-čvrste supstance, što mu omogućava da se koristi kao konditorski proizvod koji podseća na belu čokoladu. Neki proizvođači od kupuakua prave bombone, bogate i orašaste, sa teksturom nalik na ganaš i kiselošću koja podseća na „žuto egzotično voće“. Štanglica podseća na visokokvalitetnu mlečnu čokoladu kojoj nedostaje karakterističan zalogaj tamnijih sorti. Cupuacu sadrži mnogo vitamina i drugih potrebnih nutrijenata, tako da je vrlo zdravo voće.

BAOBAB- Drvo baobaba živi više od 500 godina, a plod drveta baobaba vekovima je jedna od najvažnije hrane u Africi jer je pun vitamina i kalcijuma, deluje osvežavajuće, ali i lekovito, pa se koristi protiv dehidracije, proliva i groznice. Afrička deca ga jedu za užinu.Plod baobaba je čvrst, ovalnog oblika, težak više od jednog kilograma. Ima praškastu strukturu i sadrži mnogo semenki od kojih se dobija ulje. Ima ukus kao nešto između grejpfruta i urme". Može se koristiti u sokovima, sladoledu, džemu i pekarskim proizvodima. Očekuje se da uskoro i EU odobri korišćenje ploda baobaba za pravljenje konditorskih proizvoda. Od ploda se pravi prah i samo tako se koristi, ulje nije za jelo, ali se koristi u kozmetici i lečenje kože. Kažu da plod baobaba ima više vitamina C nego pomorandža i da je bogatiji antioksidansima nego popularne Godži i Akai bobice. Ima i dosta gvožđa, biljnih vlakana, pa dobro utiče na varenje, smanjenje masnoća u krvi, regulaciju nivoa šećera u krvi i drugih oboljenja.

MANGOSTIN- Mangostin (Garcinia mangostana) je autohtona biljka iz jugoistočne Azije. Tamo je zovu „kraljica voća“. Danas se gaji i u tropskim regijama srednje Amerike gde je prenet. Stablu mangostina treba od 6 do 12 godina da bi počelo da daje plodove, ali zato daje plodove jako dugo, i posle 100 godina. U početku 200-300 plodova u sezoni, a starija stabla daju i 500 plodova. Zreo plod je tamnoljubičast ili crven. Plod mangostina je sladak i pikantan, sočan, pomalo vlaknast, sa vezikulama ispunjenim tečnošću, slično citrusima, sa nejestivom semenkom. Seme je slične veličine i oblika kao bademi.Pulpa voća je blago kisela i slatka. Kada se plod ubere kora počinje da mu se stvrdnjava. Pošto je ubran, plod dalje ne sazreva, kao što je to inače slučaj kod nekog drugog voća, recimo banane, čerimoja, kaki jabuka,marakuja. Na sobnoj temperaturi mu se brzo kvari pulpa, iako to nije vidljivo spolja. Mangostin može da se koristi svež kao desert, konzerviran i zamrznut. Voće se može poslužiti kao poslastica ili napraviti džem. U Vijetnamu se zrelo voće koristi i kao sastojak salate. Izaberite one plodove sa najvećim brojem režnjeva na vrhu, jer oni imaju najveći broj mesnatih segmenata i najmanje semenki. Mangostin se jede tako što se voće drži sa stabljikom nadole, oštrim nožem iseći oko sredine u potpunosti kroz koru i podići gornju polovinu, što ostavlja mesnate segmente u donjoj polovini kore. Segmenti se podižu viljuškom. Mangostin sadrži hemikalije koje mogu delovati kao antioksidansi i boriti se protiv infekcija, ali uopšteno, nema mnogo vrednih nutrijenata.

BREADFRUIT-hlebno voće (Artocarpus Incisa) je poznato kao jedna od osnovnih prehrambenih namirnica na području Pacifika, u Polineziji je još uvijek glavni izvor hrane. Stabla rađaju prve polodove nakon 3 do 5 godina starosti i rađaju još decenijama. Ona zahtevaju vrlo malo pažnje i nege, pa su vrlo isplativa. Plodovi liče na banane. Mogu da se jedu potpuno zreli, a kao nezreli plodovi moraju da se termički obrade. Zreli plodovi su mekani i slatki, ukus im podseća na krompir. Nezreli plodovi su puni skroba i imaju ukus pečenog hleba kad se pripreme. Ovo voće se može pripremati na različite načine. Pre ljuštenja može se ispeći ili kuvati na pari, a nakon što se oljušti može se koristiti kao sastavni deo nekog drugog jela. Tahićani ga često umešaju u kašu sa bananama i jedu kao što Havajci jedu svoj "poi" (jelo napravljeno od izgnječenog tara). Takođe može da se najprije napravi pire koji se onda umače u toplo kokosovo mleko. Hlebno voće se može iseći na tanke kriške i pržiti u vrelom ulju, a prženo voće se soli, pa liči na čips.

SANTOL- jedno je od dva jestiva voća iz porodice mahagonija. Mesnati plodovi su poznati po svom slatkom i kiselom ukusu i široko se uzgajaju širom tropskih regija u jugoistočnoj Aziji, a prodaju se na pijacama kao sveža užina. Postoje dve sorte ovog voća-crvena i žuta. Plodovi su često veličine, oblika i teksture breskve, sa crvenkastim nijansama. Oba tipa imaju kožu koja može biti od tanke do deblje, u zavisnosti od sorte. Često je jestiva i kod nekih sorti može da sadrži mlečni sok. Pulpa oko semena može biti slatka ili kisela i sadrži nejestivo smeđe seme. Kod nekih sorti spoljna kora je deblja i predstavlja glavni jestivi deo, sa blagim ukusom breskve kombinovan sa malo ukusa i kašastom teksturom jabuke. Kod drugih je spoljašnja kora tanja i tvrđa, a jede se unutrašnja beličasta pulpa oko semena. Pulpa se jede sirova, sama ili sa dodatkom začina. Takođe se kuva i kandira ili pravi marmelada. U filipinskoj kuhinji, rendana kora se kuva u kokosovom mleku sa komadićima svinjetine i ljute paprike i služi kao sinantolan u južnom Luzonu.Delimično zreli kiseli plodovi se takođe koriste kao sredstvo za kiseljenje u jelima od kiselog bujona kao što je sinigang. U tajlandskoj kuhinji ovo voće se koristi za pravljenje som tama kada još nije potpuno zrelo. Takođe je jedan od glavnih sastojaka santola i svinjetine i tajlandskog karija santola i kozica.

JAVA ŠLJIVA- ovo voće potiče sa indisjkog potkontinenta. Zovu ga I crna šljiva, malabarska šljiva ili jamun. Java šljiva je popularna na Filipinima, gde je poznata kao "duhat". Plod je duguljast, jajolik. Nezrelo voće je zelene boje, a sazrevanjem njegova boja se menja u ružičastu, zatim u blistavo grimizno crvenu i na kraju u crnu boju. Postoji varijanta drveta koja daje belo obojeno voće. Voće ima kombinaciju slatkog, blago kiselog i trpkog ukusa i kad se pojede boji jezik u ljubičasto. Jede se sirovo i može se da se dodaje sosovima ili za džemove. Može da se pravi i sok, žele, sorbe, sirup ili voćna salata. Ovo voće sadrži vitamin C i A, drugih nutrijenata ima u tragovima. Njegovo lišće koristi za kontrolu krvnog pritiska kao i kod upale desni. Lišće je hranljivo i koristi se kao stočna hrana.

VODENA JABUKA- Potiče sa malajskog poluostrva. Nema nikakve veze sa našom jabukom, a ni ukus joj nije kao kod jabuke, već ukusom podseća na krušku. Poznata je i pod imenima jambu air, lembu, voštana jabuka, ljubavna jabuka. Karakteristična je po odnosu vode i mesa, po tome može da se poredi sa lubenicom. Plod ovog drveta je izduženog, kruškastog oblika, ima tanku, glatku kožu s ružičastom do crvenom bojom. Miris ploda podseća na ružu. Unutar ploda je bela pulpa,hrskave teksture, sa 1-2 okrugle, smeđe semenke.Ukus je pulpe je sladak. Jedno stablo može da rodi i do 700 plodova. Može da se jede sirova, ali uglavnom se koristi kao dodatak salatama ili nekim drugim blagim jelima, za pravljenje džemova, sosova, čak i vina. U Indoneziji u jela stavljaju i cvet vodene jabuke. Stablo je bujno i dekorativno, a razni delovi se koriste u narodnoj medicini.

NIPA- (Nypa fruticans) je voće koje raste na nipa palmama duž obala Indijskog i Pacifičkog okeana. Voće se često konzumira na Filipinima i u Maleziji gde se od njega pravi i popularno alkoholno piće tuba, bahal ili tuak. Poreklom je iz Kine, daje veoma visok prinos plodova bogatih šećerom. Semenke nipe su poznate kao Attap chee, a koriste se kao dodatak desertima. Pored toga što je jestivo, ovo voće je i odlična glavna sirovina za dobivanje biogoriva.

LUSUMA- (Pouteria lucuma)- plod ove voćke raste u dolinama Perua, Bolivije i Čilea, a osim njih uspešno se gaji još u Vijetnamu gde ga zovu lekima. Plod je loptast, dugačak 6–12 cm, smeđkasto-žut kada sazri; pulpa je svetlo žuta, ima jedno do nekoliko tamnobraon, sjajnih semenki dugih oko 2-3 cm. Pulpa je izrazito suva, ukus joj je nešto između ukusa javora i slatkog krompira. Često se suši kako bi se od njega dobio prašak koji se dodaje u kolače,sladolede. U Peruu, manjar de lucuma (dulce de leche sa lucuma puree) je desert i najpopularniji je ukus sladoleda u Peruu. Uopšte, lucuma je jedno od najpopularnijeg svežeg voća, dodaju ga, osim u sladoled, i u sokove, milkšejkove. Bogato je vlaknima, vitaminima B1, B2 i B3, od minerala ima umerene količine gvožđa, ima antioksidante.

ABIU (Pouteria caimito) je tropsko voće koje potiče iz amazonskog regiona Južne Amerike. Zovu ga još i zvezdasta jabuka, caimitt, caimo, amarillo-zavisno od zemlje u kojoj raste. Oblik ploda varira od okruglog do ovalnog, šiljastog na distalnom kraju. Kada je zreo, ima glatku, svetlo žutu kožicu i jedno do četiri jajaste semenke. Unutrašnjost ploda je providna i bela, kremaste konzistencije nalik želeu, koja se lako izvlači kašikom. Ukus je sličan karamel flanu sa notom ananasa. Često se koristi u sladoledu ili jede sveže. Semenke se lako vade iz pulpe. Plod se obično bere nepotpuno zreo jer sazreva još nekoliko dana po branju i tek onda dobija žutu boju. Neke sorte imaju tvrđu pulpu, a neke mekšu. Kora se ne jede, sadrži lateks koji je neprijatnog ukusa.

NONI- zovu ga i indijski dud ili voće sira. Raste na veoma različitim staništima, otporan je na zaslanjena zemljišta i sušu. Dostiže zrelost za oko 18 meseci, a zatim daje između 4 i 8 kg. voća svakog meseca tokom cele godine. Plod je ovalan, dužine od 10-18 cm. oštrog je mirisa zbog čega ga i zovu voće sira. Nezreo plod je zelen, a zreo plod je beo i jako liči na beli dud i ima puno crnkastih semenki. Iako je plod gorak i jakog mirisa, dosta se koristio za vreme gladi. Koristi se i sirov, posoljen ili kuvan u karijima. U tajlandskoj kuhinji se koristi lišće kao povrće, a plodovi za salate. Ukus mu nije ništa bolji od durijana.

MAMMEA AMERICANA(American marelice)- kajsija Santo Domingo, tropska kajsija ili južnoamerička kajsija . Kao pripadnik porodice Guttiferae Juss. srodnik je mangostina. U nekim zemljama Latinske Amerike, Mammea americana se naziva „žuta mameja“ (španski: mamei amarillo) da bi se razlikovala od nepovezane, ali sličnog izgleda Pouteria sapota, čiji se plod obično naziva „crveni mamei“ (mamei colorado ili Mamei Rojo). Poreklo tropske kajsije je sa Kariba, ali se gaji svuda u centralnoj Americi, gde je tropska klima, kao i na Floridi i Havajima. Plod Mammee kajsije je bobica, iako se često pogrešno tumači kao koštica. Okrugla je ili blago nepravilna, sa smeđom ili sivosmeđom korom debljine 3 mm. Mammee kajsija ima manje ili više vidljive cvetne ostatke na vrhu. Veličina ploda se kreće od 10 do 20 cm. Nezreo plod je tvrd i težak, ali mu meso malo omekša kada je potpuno zreo. Ispod kože je bela, suva opna, čiji je ukus opor i prijanja uz meso. Meso je narandžasto ili žuto, nije vlaknasto i može imati različite teksture (hrskavo ili sočno, čvrsto ili nežno). Generalno, miris mesa je prijatan i ukusan. Mali plodovi sadrže jedno seme, dok veći mogu imati do četiri. Seme je smeđe, hrapavo i ovalno i dugačko oko 6 cm. Sok od semena ostavlja neizbrisivu mrlju. Nezreli plodovi su bogati pektinom, a kora drveta bogata je taninom. Iako je jestivo ovo voće je dobilo malo pažnje širom sveta. U svežem stanju se može poslužiti u voćnim salatama ili sa vinom, šećerom ili pavlakom. Na Bahamima se pulpa prvo stavlja u slanu vodu da bi se uklonila gorčina, pre nego što se kuva sa mnogo šećera da bi se napravio džem. Voćna pulpa se može i dinstati. U Francuskoj Zapadnoj Indiji, aromatični liker, eau creole ili creme creole, destiluje se od cvetova mamee. Veruje se da je ovaj liker tonik ili digestiv

PLATON - velika stabla (do visine od 40 metara), raste u tropskim šumama Brazila i Paragvaja. Voće narasti do veličine naranče, pod pritiskom počne da curi žuti sok. Unutar ploda je belo meso, a unutar njega nekoliko crnih semenki, koje imaju prijatan, slatko-kiseli ukus.

COCOON - još jedno tropsko voće koje dolazi iz planinskih predela Južne Amerike. Raste kao mali grm, ali raste vrlo brzo iz semenki ploda, za svega 9 meseci, a nakon 2 meseca oni su već potpuno zreli. Plodovi su bobice crvene, narandžaste i žute boja. Po spoljašnjem izgledu liči na paradajz, a i ukus je između paradajza i limuna.

LANSIUM PARASITICUM-potiče iz jugoistočne Azije.Plod je eliptičan ili okrugao, dužine 2 do 7 cm. i širine 1,5 do 5 cm. Plodovi liče na mali krompir i rastu u grozdovima. Veći plodovi su na sorti poznatoj kao duku, a kora ove sorte se i lakše ljušti. Plod je prekriven tankom, žutom dlakom koja daje malo nejasan izgled. Debljina kože varira u zavisnosti od sorte. Kad se oljušti plod liči na oljušteni beli luk, sa 5-6 belih, providnih režnjeva, od kojih neki sadrže pljosnato seme gorkog ukusa. Pulpa je slatka, bela, a ukus je kombinacija grožđa i grejpfruta i većina ga smatra odličnim. Ima više sorti koje su grupisane u dve grupe: ducu koja ima veliko drvo, svetlo zelene listove i kraće grozdove, plodovi su veliki, okrugli i ne ispuštaju sok kad se kuvaju. Seme je sitno, a meso je gusto, slatkog mirisa i slatkog ili kiselog ukusa. Druga grupa se zove langsat. Ima manje gustu krošnju, tamnozelene listove, grozdovi plodova su duži, a plodovi jajasti sa tankom kožom, oni ispuštaju beli sok kad se kuvaju. Pulpa kod ove sorte je vodenasta, slatkokiselog ukusa. Ovo voće se jede tako što se zagrize i pulpa se isisa. Pulpa sadrži saharozu, fruktozu i glukozu. Za ishranu se biraju sorte sa sitnim ili nerazvijenim semenom i debelim arilom.

DAKRIODES( dacryodes edulis) je voće koje raste u tropskim predelima Afrike, u različitima afričkim zemljama ga zovu safou, zovu ga i afrička kruška ili žbunasta kruška ili čak i suva šljiva. Stablo je zimzeleno, a plodovi su izduženi, 4-12 cm. tamno plavi do ljubičasti, dok je pulpa bledo zelenkasta. Plod je najvažniji proizvod od ovog drveta. Može da se jede sirovo, kuvano u slanoj vodi ili pečeno. Kuvan voćna pulpa ima teksturu sličnu puteru jer sadrži 48% ulja.

Takođe je bogat vitaminima i antioksidansima. Zrno se može koristiti kao stočna hrana za ovce ili koze. Cveće je korisno u pčelarstvu, a i samo drvo je korisno i ukrasno.

Ove masno voće, kažu naučnici, može stati na kraj gladi u Africi, jer se 48% voća sastoji od esencijalnih masnih kiselina, aminokiselina, vitamina i triglicerida. Procjenjuje se da jedan hektar zasađenih tih stabala, može dati 7-8 tona plodova, a mogu se koristiti svi delovi biljke.

JABUTICABA-ovo voće zovu „ grožđe sa drveta“ jer bukvalno raste iz stabla. Poreklom je iz jugoistočnog dela Brazila, ali ga ima i u delovima Argentine, Paragvaja i Bolivije. Pretpostavlja se da je razlog za takav rast to da bi se plod zaštitio od grabljivaca, a iz istog razloga je čvrsto pričvršćen za stablo. Celo stablo i grane budu prekrivene plodovima, a drvo rađa 1x godišnje, osim ako je kultivisano, onda rađa cele godine. Plod je bobica prečnika 3 do 4 cm. Teget do ljubičaste je boje, koža je prilično tvrda, žilava i zato nije jestiva. Unutar te kože je beličasto ili roze, slatko meso, koje ima želatinoznu teksturu. Pulpa sadrži 1-4 crne semenke. Zbog velike količine šećera brzo fermentiše i posle branja ne može da se sačuva duže od 3-4 dana. Zato je ovo voće pogodno za pravljenje vina, likera, sokova, sirćeta,džemova, iako se jede i sveže i to u velikim količinama kad mu je sezona. Zbog toga što se kratko može da održi nije pogodno za transport i teško ga je naći u prodavnicama, van područja gde se gaji. Bogato je gvožđem i antioksidansima.

MARULA-autohtono drvo poreklom iz južne i istočne Afrike, mada sada raste u celoj Africi. Za Bantu narod je ovo voće važan izvor hrane, pa se stabla pojavljuju na celom području njihovog migracijskog kretanja. Nedozreli plod opada sa drveta i sazreva na zemlji. Plod je okruglast, kad je zreo ima žutu kožu, a unutar nje je bela pulpa, sočna i vrlo prijatnog mirisa. U pulpi je 1-4 semenke, koje ima delikatan orašast ukus. Postoje 3 podvrste marule, jedna raste u severnoj Africi, druga u južnoj Africi, dok treća raste samo u Tanzaniji. Voće se koristi za pravljenje krem likera Amarula i takođe se prodaje kao smrznuti pire koji se koristi za razne namene. Domorodačko stanovništvo fermentiše voće i pravi lokalno pivo. Ulje iz koštica marule se koristi kao sastojak u kozmetici. Postoji mit da se životinje, posebno slonovi i majmuni, opijaju jedući zrelo voće, ali to nije tačno, jer bi za to bile potrebne ogromne količine pojedenog voća, a pri tom, ta količina bi se razblažila jer slonovi popiju 150-200 litara vode dnevno.

BAEL (Aegle marmelos) –ovo voće potiče sa indijskog potkontinenta, a zovu ga još i kamena ili zlatna jabuka,bengalska dunja, japanska gorka narandža. Plod je nepravilno loptast, veličeine 5-12cm. izuzetno tvrde ljuske, koja se mora razbiti čekićem. Nezreli plod je zelen, ali kora požuti tokom sazrevanja. Unutar kore je aromatična,narandžasta, vlaknasta pulpa, segmentirana, a u njoj se nalze do 15 semnki prekrivenih dlačicama. Ukus pulpe je slatkast i blago kiselkast, opisuju ga kao marmeladu sa ukusom citrusa i tamarinda. Plodovi se mogu jesti sveži ili osušeni, kada se koriste za pravljenje slatkiša, karamela, sokova, murabe i pudinga. Svež sok se procedi i zasladi da bi se dobio napitak sličan limunadi. Od ovog voća se može napraviti šarbat, koji se naziva i Bela pana, napitak. Jedan veliki plod bele može dati pet ili šest litara šarbata. Ako se voće suši, iseče se i suši na suncu. Tvrde kožne kriške se zatim potapaju u vodu. Listovi i mali izdanci se jedu kao zelena salata.

HRIZOFILUM (Chrisophillum cainito)-potiče iz srednje Amerike i danas se gaji u tropskim delovima jugoistočne Azije takođe. Zovu ga i mlečno voće, ljubičasta zvezdasta jabuka, drvo zlatnog lista itd. Plod je loptast, veličine 5-8cm. Boje je najčešće ljubičaste, ali ima varijeteta sa zelenkasto-žutom ili crvenkastom kožom. Ljubičaste sorte imaju deblju kožu i gušću pulpu, dok zelenkaste sorte imaju tanju koru i sočniju pulpu. Žute sorte su vrlo retke. Unutar ploda je zvezdasta pulpa sa tvrdim, smeđim semenom. Kora ploda je bogata lateksom, nije jestiva. Plodovi se koriste kao sveže voće ili za pravljenje deserata; ukus ploda je sladak i često se služi ohlađen. Plod ima antioksidativna svojstva, dok se od lišća prave čajevi protiv dijabeta I reumatizma. Kora se smatra tonikom i stimulansom, a čaj od kore se koristi kao antitusik.

MAGIČNO VOĆE ( Sinsepalum dulcificum)- plod ovog voća iz zapadne Afrike je bobica koja ima nizak sadržaj šećera i blago sladak ukus. Plod sadrži ugljeni hidrat mirakulin. Kada se pojede mesnati deo voća, mirakulin se vezuje za receptore na jeziku, stvarajućii slatki ukus kisele hrane.Ovaj efekat raje od 30-60 min. odnosno dok ga pljuvačka ne ispere. Plod magičnog voća je bobica koja raste na zimzelenom grmu, crvene je boje, duguljasta, veličine oko 2 cm. Unutar ploda je jedna semenka veličine zrna kafe.U zapadnoj Africi, odakle ovo voće potiče, pulpa se koristi za zaslađivanje palminog vina, za poboljšanje ukusa kiselog kukuruznog hleba ili kao zaslađivač i aroma za različite napitke i hranu, kao što su pivo, kokteli, sirće i kiseli krastavci.

ŽIŽULA ( zizisphus jujube)– je retko gajeno voće poznato i kao čičindra, kineska ili crvena urma. Poreklo mu je u regijama od Libana, preko severne Indije do južne Kine. Raste kao trnasti grm ili manje drvo. Za razliku od drugog egzotičnog voća, može da raste i u hladnijim podnebljima. Plodovi su jajoliki, mesnati i veličine maslina. Nezreli plodovi su zeleni, a kad su zreli imaju nijanse sjajne crnkastocrvene i smeđe boje.Na kraju je plod naboran i liči na urmu. Meso ploda žižule je žuto-zelene boje i blago kiselkastog ukusa. U pulpi je jedna koštica kao kod masline sa dve semnke. Plodovi žižule mogu da se jedu sveži ili da se osuše. Koriste se za razne poslastice, pravi se čajni sirup u Kini i Koreji, koristi se za kišeljenje krastavaca, stavlja se u tegle i preliva alkoholom. Može da se pravi pasta od osušenih plodova, pravi se i vino, a u Indiji se sušeni plodovi gnječe sa čilijem, tamarindom, solju i jagerom i koristi se ta pasta za kolače. Jede se i samo posoljeno i sa čilijem.

FIZALIS-Peruanska jagoda (Physalis peruviana), fizalis, fisalis, ljoskavac, je biljka iz Južne Amerike. Pripada istoj porodici kao i paradajz i krompir. U svojoj postojbini je višegodišnja biljka, ali u našim uslovima ne može da preživi zimu. Po izgledu i veličini jako podseća na žuti čeri paradajz, ali plod ima zaštitni omotač koji liči na lampion( za razliku od čeri paradajza). Kad je potpuno zreo plod je žuto narandžast. Danas postoje i mnogi varijeteti u pogledu boje-može biti i zelen ili žuto zelene boje, čak i ljubičast. Po ukusu je slatko nakiseo, kao mešavina pomorandže, višnje, jagode i kajsije. Od cele biljke samo je plod jestiv i to kad je sasvim zreo. Ostali delovi biljke su otrovni. Mi ga koristimo kao voće za voćne salate i deserte u svežem obliku, a u Južnoj Americi se stavlja u jela, kao povrće. Koristi se, osim za pravljenje salata, i za pravljenje turšija, soseva ( naročito za tortilje), koktela, čorbi, džemova, likera i mnogih drugih napitaka. U Meksiku je fizalis glavni sastojak zelenog sosa "salsa verde". Fizalis sadrži važne nutritivno vredne sastojke- flavonoide, alkaloide i fitosteroide, kao i vitamine i minerale- kalcijum, gvožđe, fosfor, vitamini C, B1, B2, B6, B12, kao i karotin. Zbog nutritivnog bogatstva ne preporučuje se veći unos ovih plodova. Najbolje je za dan konzumirati oko 5-6 plodova. Ovo voće podiže imunitet i efikasno eliminiše slobodne radikale, pa deluje antikancerogeno, a deluje i kao prirodni antibiotik, posebno protiv streptokoka i stafilokoka. Naravno, da bi se ovi korisni efekti pokazali, potrebno je ovo voće jesti redovno. U narodnoj medicini južnoameričkih starosedelaca fizalis se koristio i za mnoge druge bolesti, ali savremena medicina to ispituje i proverava, pa će se videti tek šta je od toga medicinski dokazano.

Ako neko želi da gaji kod nas ovu biljku, treba da zna da se ona seje i rasađuje kao i paradajz, u rano proleće jer je potrebno nešto više vremena da izraste biljka za rasad, koji se onda presađuje na stalno mesto u baštu. Biljka raste kao i paradjz u visinu do 1,5 metar, pa je treba posle prvih pola metra vezati za pritku. Cvetići su joj žuto-crne boje.Traži sunčano mesto i zalivanje dva puta dnevno. Može da se odgaji i u saksiji. Jedna biljka da oko 100 do 150 plodova. Plodovi sazrevaju krajem avgusta, a beru se zajedno sa lampionom. Tako ubran, može da duže stoji, do mesec dana. Ne treba saditi fizalis blizu paradajza ili krompira u bašti jer ih napadaju iste bolesti.

Fizalis pripada po svojim svojstvima grupi super voća, kao i aronija, akai i godži bobice.

SUPERVOĆE

GODŽI – je voće koje je poreklom iz Kine, iz provincije Ningsja. Stanovnicima Ningsje godži bobice su deo svakodnevne ishrane. Raste kao grm do visine od 1,5 m. Plodovi se kreću od žuto-narandžaste boje do crvene. Plodovi godžija su jajoliki i izduženi, veličine 1-2cm. Veličina i boja godži bobica zavisi od sorte.Plodovi sadrže dosta semena i veoma brzo oksidiraju. Bobica ima prijatan ukus, mogu se jesti sveže ili sušene, u obliku soka ili čaja ili kao dodatak mnogim jelima. Bobice se često koriste za proizvodnju soka, džema i marmelada. Osim bobica, u ishrani može da se koristi lišće. Lišće se koristi za pripremu čaja, kao salata ili dodatak čorbama. Nalaze se na prvom mestu biljaka po količini antioksidanata koje poseduje u borbi protiv slobodnih radikala.Plodovi u sebi sadrže 18 aminokiselina, 7 vitamina i 21 mineral. Bobice imaju širok spektar dejstva na zdravlje, a najčešće se koriste za detoksikaciju organizma i regeneraciju tkiva, protiv preranog starenja tela, jačanje imuniteta. Osim bobica, u medicinske svrhe se koristi lišće i kora korena biljke.

.

ARONIJA – Aronija je dospela u Evropu iz istočnog dela Severne Amerike. Aroniju kao hranu i lek su prvi počeli da upotrebljavaju severnoamerički Indijanci. Kako plodovi aronije dugo vremena ostaju na grmu ( više od dva meseca posle sazrevanja) i ne kvare se, Indijanci su se hranili njime, plodove su sušili i mleli, te mešali sa životinjskom mašću i osušenim mesom. Plodovi su joj bobice slične borovnici, otuda i ime sibirska borovnica. Kao sveže nisu jestive, jer su gorkog ukusa (osim crvenoplodne aronije). Plodovi se javljaju u crvenoj, crnoj i ljubičastoj boji te se tako vrši i podela. Bobice se koriste u pripremi vina, džemova, čajeva, sirupa, kompota, likera, i sl. Takođe, se koriste kao začin i boja u pićima i jogurtu. Tokom pravljenja sirupa od aronije u njemu se izadržavaju svi korisni elementi kao i u svežem plodu,ne gubi na lekovitim svojstvima. Aronija je postala interesantna u ovom veku na našim prostorima zbog utvrđenih zdravih svojstava. Bogata je vitaminima A, B, B1, B2, B3, B6 I B9, C ,P i E. Pored ovih vitamina, sok od aronije sadrži i minerale kao što su: kalcijum, kalijum, mangan, gvožđe, jod, fosfor i cink. Uz sve ove minerale i vitamine, u aroniji postoji i jedan od najjačih antioksidanasa - antocijanin koji snažno deluje na detoksikaciju organizma i izbacivanje svih štetnih materija iz našeg tela. Prema TEAC I ORAC standardima sok aronije ima najveće antioksidativno delovanje među svim bobičastim i orašastim voćem. Grm aronije ima najlepše bele cvetove među grmolikim biljkama.

AKAI BOBICE- poreklom je iz istočne Amazonije, to je vrsta palme koja raste u močvarama i poplavnim ravnicama. Po legendi, u vreme gladi, jedan poglavica je naredio da se ubiju sve bebe, pa i njegovo unuče.Njegova ćerka je od tuge umrla ispod ove palme, pa je po njoj i nazvano drvo. Plod je mali, okrugao, crnoljubičaste boje. Voće je osnovna hrana u poplavnim područjima još od 18. veka, ali promocija kao zdrave hrane počela je tek sredinom 1990-ih. Unutar ploda je mesnati deo i semenka koja zauzima 80% samog ploda. „Branco“ („Beli“) je retka lokalna sorta u Amazonskom ušću u kojoj bobice ne menjaju boju, tj.ostaju zelene i kada sazru. Veruje se da je to posledica recesivnog gena jer samo oko 30% semena 'Branco' palmi sazreva da ispolji ovu osobinu. Ima manje gvožđa i manje antioksidanata, ali više ulja nego ljubičaste sorte. Iako se akai populariše kao super voće ništa od takvih dejstava nije dokazano, sadrži malo vitamna C, malo antioksidanasa. Polovinu mase čine ugljeni hidrati, i to najviše biljna vlakna. Još oko 30% čine razne masne kiseline.

MOČVARNA JAGODA (Cloudberries)-to je plod sličan malini, ali je ćilibar žute ili narandžaste boje. Raste u tundrama iznad 1400 metara nadmorske visine,u zemljama blizu arktičkog kruga-Sibiru, Finskoj, Kanadi itd. Već po tome ne spada u tropska, egzotična voća, ali je za nas svakako egzotično. Plod sadrži dosta minerala, veliku količinu vitamiina C, pektin i omega masne kiseline, zbog čeka je njegova redovna upotreba dobra za prevenciju kardiovaskularnih bolesti. Osim ploda, koristi se i koren i list u medicinske svrhe, jer su diuretici. Jedino ljudi koji imaju čir, odnosno,gstritis, ne bi smeli da jedu ovo voće. Osim kao sveže, koristi se i za pravljenje sokova, džemova, poslasatica, vina.

PISTACHIO–( Pistacia vera), je iz porodice indijskih oraščića, potiče iz pustinja Centralne Azije i Bliskog istoka. Ovo voće zahteva toplije i sušnije uslove za razvoj. Kod nas se mogu gajiti samo ako se zaštite preko zime. Drvo pistaćija je dugovečno, do 300 godina, a rađa svake druge godine. Plod je koštica, koja sadrži izduženo seme, i to je jestivi deo zbog koga se i gaji. Seme nije botanički gledano, orah, ali se u kulinarstvu smatra orahom. Plod ima tvrdu spoljašnju ljusku krem boje. Seme ima kožicu ljubičaste boje i svetlo zeleno meso, sa karakterističnim ukusom. Kada plod sazre, ljuska se menja od zelene do jesenje žute/crvene i naglo se delimično otvara. Ovo je poznato kao dehiscencija-pucanje i dešava se sa zvučnim udarcem. Seme pistacija se jedu cela, sveža ili pečena i soljena, a takođe se koriste u sladoledu od pistaća, kulfi, od njih se pravi puter od pistaća, pasta od pistaća i slatkiši kao što su baklava, čokolada od pistacija, halva od pistacija, ratluk, biskoti, a stavlja se i u mortadelu. Amerikanci prave salatu od pistacija, koja uključuje sveže pistacije ili puding od pistacija, šlag i voće u konzervi. Pistaći, kao i svi orašasti plodovi, imaju mnogo masnih kiselina, ugljenih hidrata i prroteina, pa su visokokalorični. Sadrže i dosta biljnih vlakana, minerala i vitamina.

oljušteni pistaći

PS: slike koje nisam sama slikala, uzimala sam sa vikipedije.