O MENI, o mom kuvanju i interesovanju za srpsku kuhinju i kuhinje sveta
Moram priznati da me kuvanje u tinejdžerskim godinama nije baš mnogo zanimalo. Nisam gledala i učila da kuvam od majke. Negde sa 18 godina malo su me zanimali deserti i slične poslastice, ali da kuvam, počela sam silom prilika na fakultetu. Tada još nije bilo mobilnih telefona, a kod gazde se nije moglo svaki čas telefonirati, pa tako nisam mogla da pripitujem majku kako se šta kuva. Pokušavala sam da se prisetim kako je majka to pravila i da se snalazim kako znam i umem. Tako sam naučila da mnoga jela kuvam na svoj način. Moram reći da nije bilo loše to moje kuvanje, grešilo se, ponekad je bilo preretko ili pregusto, ponekad su se pljeskavice ili riba raspadale, nisam znala mnoge tajne velikih kuvara. Ali, sve u svemu, bilo je solidno. Posle fakulteta opet je majka bila glavna kuvarica u kući, ali sam ja počela da se bavim kolačima i tortama, to mi je dosta dobro išlo. Pravo kuvanje je počelo kad sam se odselila od roditelja. Tih devedesetih godina još se pravila zimnica, kuvali smo džemove, kompote, poneko slatko, pravili smo domaće sokove, kiselila sam mleko. U jesen se stavljala turšija, kiselio se kupus, nabavljao se krompir i luk na džakove, a i jabuke smo tako kupovali za celu zimu. Kako mnogo toga nije bilo u prodavnicama tih godina, a i ono što je bilo,bilo je skupo, pravili smo domaći eurokrem,domaći sladoled. Sad sve to mojoj deci i njihovoj generaciji izgleda čudno (zaboravili su da su na tome odrasli). Svekar je još bio živ, pa bi nas u jesen snabdeo pasuljem i svinjskim mesom. U ono vreme
kada se za mleko od ranog jutra čekalo u redovima sa neizvesnošću da li ćemo i dobiti mleko u prodavnici, svekar bi nam doneo po dvadesetak flaša po 1,5 litar domaćeg mleka koje smo stavljali u zamrzivač, deca su bila mala, trebalo im je mleko. Na televiziji je bilo kulinarskih emisija i tada, bio je popularan kuvar Deki, emisije Beli luk i papričica, Kuhinjica, Hrana i vino i još neke, od kojih nekih ima i sad. Ali tu su se predstavljale uglavnom varijante naših domaćih jela, malo modernizovana. Jela iz raznih svetskih kuhinja nije bilo, a nije bilo ni takvih namirnica da se kupi. Onda, malo po malo, prodavnice su bile bolje snabdevene, pa smo prestali da pravimo mnoge stvari: deca su porasla i više su voleli kupljeni eurokrem i sladoled, kupljene sokove, jogurt iz prodavnice,sve su manje jeli domaći džem, pa smo prestali sve to i da pravimo. Više nije bilo potrebe da se u jesen nagomilava krompir, luk i jabuke u podrumu, jer ih je bilo redovno u prodavnicama i mnogo bolje očuvanih. Nama je pred proleće preostali krompir isklijao, luk je trulio, a jabuke bi se sparušile. E, a onda su se pre desetak-petnaest godina na televiziji pojavili strani kanali sa kulinarskim emisijama i otvorio nam se pogled na ceo spektar novih jela i novih namirnica. U početku ih je bilo teško nabaviti, ali veliki trgovinski lanci su prepoznali nova kretanja i sada je malo toga što ne može da se nađe u našim prodavnicama, bilo u velikim supermarketima, prodavnicama zdrave hrane ili on line. Nove tehnologije i mogućnosti komunikacije učinile su da se ceo svet nekako smanji i da lakše upoznajemo običaje i kulture nekad udaljenih zemalja.
Pre par godina zainteresovala sam se za tradicionalnu srpsku kuhinju. Imam opsesiju da čuvam stvari od zaborava, bilo da su knjige, slike, albumi ili, kao u ovom slučaju, recepti za tradicionalna srpska jela. Počela sam da iščitavam kuvare, sajtove, da skupljam recepte sa raznih strana, ali to ne bi sve bilo interesantno kad ih ne bih sama i isprobala u što izvornijem obliku. To podrazumeva- bez modernih namirnica,začina ili drugih dodataka kojih nekada nije bilo u našim krajevima. Tako sam kuvala, mesila, pravila i slikala sve to, napravilo se tu dva dobra albuma. Uz sve više kulinarskih emisija I kanala, to me nadalje odvuklo da vidim kako se i šta u drugim zemljama kuva i tako sam i to počela da proučavam i kuvam najpoznatija i najtipičnija jela iz svetskih kuhinja. Trudila sam se da ih napravim najbolje što umem i da što vernije liče na originalne recepte. Naravno, to je podrazumevalo da nabavim i veliki broj raznih začina i egzotičnih namirnica, što nije baš ni lako ni jeftino, ali je moguće. E, sad, trebalo je neko i sve to da pojede i kaže svoje utiske, pa sam počela da organizujem tematske ručkove za porodicu i prijatelje. Porodica je navikla na moju uobičajenu kuhinju i nisu baš bili oduševljeni, ali zato prijatelji jesu. Nekolicina od njih me je nagovarala da pokrenem svoj blog i da bi mnogima to bilo zanimljivo.Kad sam prvi put pomenula sinu pre par godina da hoću da budem blogerka, on se slatko nasmejao. Ja tad i nisam mislila ozbiljno, samo sam se našalila sa njim. Ali posle dužeg razmišljanja rešila da se zaista upustim u to. Poslednjih 5-6 godina od kako se bavim isprobavanjem raznih svetskih kuhinja to je bilo izuzetno zanimljivo on line putovanje kroz svet. O svakoj kuhinji sam izčitavala brojne recepte, ali i prolazila kroz istoriju i kulturu te zemlje. Toliko toga sam naučila, stekla iskustva, upoznala nove ukuse I namirnice, da bi, čini mi se, bila šteta ne podeliti to sa drugim ljudima. Približavala se i moja penzija, pa je trebalo osmisliti i neki hobi kojim bi se bavila. I tako je nastao ovaj sajt.
Da bi jelo, slano ili slatko, ispalo dobro, važno je nekoliko stvari. Pre svega, važno je naći dobar recept, što i nije uvek lako. Svako će za svoj recept reći da je najbolji. Ja sam svaki put dosta tražila, isprobavala, uglavnom i nalazila recepte koji su se meni učinili najbolji I najautentičniji, beležila ih i na kraju sam htela da to svoje iskustvo podelim sa drugima. Nadalje, da bi jelo ispalo dobro, osim dobrih sastojaka, tj.materijala i dobrih tehnika pripremanja koje se stiču ponavljanjem, potrebno je i pravo raspoloženje. Ako kuvate nervozni i bez volje, u žurbi ili zato što morate, neće to ispasti dobro jelo. To je moje iskustvo. Tajni sastojak za dobro jelo je ljubav i strpljenje. Naravno, za kuvanje i isprobavanje jela iz raznih svetskih kuhinja, da bi se dobio što autentičniji ukus, potrebna je logistička priprema. To nije baš jeftino ni jednostavno nabaviti. Za takvo eksperimentisanje u kuhinji potrebno je da kuhinja bude dobro snabdevena raznim začinima-arapskim, azijskim, mediteranskim, meksičkim i sl. Treba da vam špajz bude dobro snabdeven namirinicama koje mogu da stoje duže vreme, da vam budu uvek dostupne, takođe potrebno je imati i pravi alat za kuvanje, a to podrazumeva razne modle, nastavke, pribor i mnoge druge stvari.
Lepo je kad uz recept za neko jelo ili poslasticu ide neka pričica, anegdota, objašnjenje o poreklu imena, poređenje sa drugim sličnim jelima i sl. Pokušaću da i to dodam uz recepte.